Ova zemlja nema duše

Opasno je hulio na ovu zemlju u kojoj je proveo više od pola vijeka, imućan a bez ičega, beznadežno usamljen. Ovdje gdje su svi stranci i svi mrze strance, ovdje gdje nema ljubavi, gdje mladić i djevojka plaćaju posebno večeru u restoranu, gdje se komedijantske svadbe prave isključivo zbog novčanih darova, gdje nema stida i davanja od srca…

Zbog tlapnji o lakom sticanju nastala je fama koja je od Amerike u očima onih koji tamo nisu boravili napravila eldorado. „Istina je kao umetnost – zavisi od pogleda, od toga šta po svom izboru postavljaš u žižu, od načina na koji gledaš”, govorio je slikar Srki, čovek koji me je pozvao u Ameriku. Moj drug iz detinjstva i jedini drug i prijatelj u toj Americi.

Došao sam, u „Eldorado” ne sluteći ni u snu da bi taj prvi dodir sa tlom Amerike mogao da preraste u trajni zagrljaj. Da bih mogao da živim daleko od Beograda i svoje zemlje. Da, ali sa nostalgijom. Svejedno što su tu moju zemlju orobili jahači apokalipse, i što je ona postala najgora na svetu – nostalgija s tim nema veze. Tu se radi o vezi sa nematerijalnim stvarima sopstva, lične biografije…

Može se živeti u drugom gradu, u drugoj zemlji, udobno, s punim komforom i zadovoljstvom. Ljudi žive, živeli su i živeće, u potrazi za srećom, i izvan svog rodnog prostora. Čovekov dom je tamo gde mu zamiriše sreća, gde se brine o svojoj porodici i stiče nove prijatelje. To je pitanje u domenu življenja. Ali šta ako je taj domen življenja – novac? I samo novac!

Družili smo Srki i ja, ovde u Detroitu, kao i nekad na Banovom brdu, sve do pre tri godine kada je on, moj drug, umro. Od nostalgije. Srki je imao samo mene a ja, uz moju porodicu (ženu i dva sina), imao sam ovde i njega. On je slikao a ja sam radio kao perač sudova, moler, tišler, betonirac, pomoćni radnik u štampariji i fabrici za proizvodnju plastičnih filterčića, recepcioner, bibliotekar… Uz Srkijeve slike učio sam se da gledam.

Posle nekih deset godina provedenih u emigraciji, od izvesne „Agencije“ (za utvrđivanje identiteta) iz Los Anđelesa dobio sam pismo u kojem me obaveštavaju da sam jedan od punovažnih naslednika zaostavštine preminule osobe „te-i-te”, i da će oni, ako ih ovlastim, preuzeti postupak oko mog nasledstva za cenu „tu-i-tu”.

Radilo se o mojoj sestri od tetke za koju nisam ni znao da postoji. Svejedno, predmet je okončan posle skoro dve godine, stigao mi je koverat s kopijom čeka od ovlašćenog advokata Voltera Sarkovskog.

Nazvao sam advokata i odvezao se u Dirborn, 50 kilometara do mesta gde mi je živela sestra od tetke za koju nisam ni znao da postoji, a koja mi je ostavila deo svog novca. Prokletog ili ne, svejedno, i svejedno što je bio skoro simboličan, tek za jedno lagodno letovanje u Grčkoj.

Ispod broja (sa adrese na advokatovoj koverti) na fasadi tipično američkog poslovnog prostora pod zakup, tu odmah uz magistralni put, stajala je tabla: „Wallter Sarcowsky’s office“. Zakucao sam a unutra me čekao čiča koji je odmah zatražio ličnu kartu. S pažnjom je pogledao dokument koji sam mu dao.

– Vi ste iz Jugoslavije, pitao me je na besprekornom našem jeziku.

– Jesam. Iz Beograda.

– Ah, uzdahnuo je. Imam sina u Beogradu, a kao da ga nemam. Ostavio sam ga tamo…

Pružio mi je potpisan originalni ček nagnuvši se malo preko stola, i upitao me: „A iz kog ste kraja grada?”

– Sa Banovog brda.

– Ma šta kažete. Auuu, ustreptao je odjednom čiča.

Ispostavilo se da je advokat Wallter Sarcowsky, odnosno Vladimir Sarković, čika Vlada, otac mog druga iz osnovne škole Vlaste. Vlastina majka, kada je Vlada otišao u pečalbu, preudala se za čoveka koga je Vlasta mrzeo i zbog čega je često plakao. Tužni  Vlasta koji je bio bolji igrač klikera i od mene i od Srkija, možda najbolji na Brdu.

Vladimir Sarković, čika Vlada, Vlastin ostareli otac, nije me pustio da tek tako odem. Zaglavili smo u nekom obližnjem baru, do kasno. Jedva se sećam motela u kojem sam prenoćio.

Raspričao se Vlada, plakao je na momente kao malo dete stiskajući mi rame preko naslona barske stolice. Hulio je opasno na ovu zemlju u kojoj je proveo više od pola veka, imućan a bez ičega, beznadežno usamljen, nikad nesrastao s američkim blagodetima i svojim naturalizovanim imenom.

„Ova zemlja nema duše, nema ti života ovde, govorio je Vladimir Sarković na maternjem jeziku. „Ovde gde su svi stranci i svi na podliven način mrze strance, gde su zdravima pretpostavljeni invalidi, gde te otpuštaju s posla zato što si pušač, gde se brine o zdravlju a bolesnima i gladnima u Africi šalju sumnjivi lekovi, neispitane vakcine i konzerve isteklog veka trajanja, gde je životinjska hrana dva puta skuplja od ljudske, gde šezdeset miliona enormno debelih sa osmehom gega ulicama.

Ovde gde sedmica na kalendaru započinje nedeljom, gde su u upotrebi umobolne merne jedinice, gde se sportska pravila izvrću naglavce i izmišljaju svakakvi sportovi, samo da bi bilo drukčije od ostalog sveta, makar bilo i naopako, da bi bilo cirkusa za mase. Ovde gde nema ljubavi, gde mladić i devojka plaćaju posebno zajedničku večeru u restoranu, gde se komedijantske svadbe prave isključivo zbog novčanih darova zvanica, gde nema stida i davanja od srca.

Ovde gde se ubija i perfidno pljačka, gde se ozbiljno razmišlja jedino o novcu.

Ovde gde su i tebe grdno opljačkali, gde ti je Agencija za utvrđivanje identiteta zavrnula uši, gde sam te i ja stručno potkradao otežući postupak s ročišta na ročište, od jedne do druge sudske kancelarije, dok se tvoje nasledstvo nije istrošilo, dok ga nismo pojeli mi advokati i svakakvi prilepci, gubari koji brste sve što se zeleni, paraziti srasli s kožom na onom mestu leđa po kojem ne možeš da se počešeš.

Dok se vrednost kuće tvoje sestre nije istopila od poreza i poreza na porez, dok se novac s njenih bankovnih računa nije sveo na dvadeseti deo za deobu među naslednicima, na vrednost s kojom bi mogao tek da otputuješ na jedno lagodno letovanje, negde na pravom moru, jer ovde takvog mora nema, tamo gde tvoja nesrećna sestra nikad nije bila.

Učini joj to, otputuj, ona bi volela!

Beži odavde, dragi moj Zorane! Iz ove zemlje gde prosečan žitelj ne stigne da vidi više od dve-tri okolne federalne države. Ti si bio moj poslednji klijent. Oprosti. Dosta je od mene bilo, prestar sam se opametio. Otiću da umrem u mojoj zemlji, u onoj koju sam napustio, mlad, lud, gde sam ostavio mog Vlastu i sve moje što sam imao. Beži, Zorane! Beži odavde gde sunce samo zalazi.”

Još jedanput sam se grdno naljoskao sa Srkijem kad sam se sastao s njim da bih mu o svemu ovom pričao, uz uzo i masline, u nekoj kafani gde sme da se puši, tamo u Grčkom kvartu u Detroitu.

A ni pola godine kasnije pročitao sam u lokalnim novinama da je advokat Wallter Sarcowsky umro, u 72. godini života. Nije mu uspelo da se vrati svom sopstvu i završi život na onoj strani gde sunce izlazi.

Izvor: Politika / Zoran Rosić