Nisam rođena Beograđanka, ali…

“Moj grad večeras tako tužan je i tih, moj grad večeras krije neki strah”, ovo su stihovi zlatnog momka koji me uvek prenu i probude setu, jer u emociji koju nose prepoznajem i onu koju osetim dok prolazim ulicama opkopanog Beograda…

Utonem u melodiju i pustim da me ljulja glas Vlade Divljana, a onda me pecne griža savesti. Nisam rođena Beograđanka, pa se na mah osetim kao da nemam pravo na to “moj grad” i da varam Kragujevac sa prestonicom… ali onda shvatim da je Beograd grad svakoga ko ga voli, a to može biti ili ljubav na prvi pogled, tj. na prvu gužvu, krkljanac u saobraćaju i kašnjenje ili propali prvi dejt i povratak kući bogatiji za saznanje što tamo odakle ste krenuli vreme sporije teče i sve se stiže.

U mom slučaju, kao mala nevesta, zaručila sam se još sa mlečnim zubima, a zubi ko zubi ispadaju, kvare se, menjaju, ali ljubav opstaje.

Kao dete iz provincije, pamtim osećaj svakog dolaska u Beograd, taj osećaj važnosti, saznanje da ideš u Beograd jer Beograd je nešto.

Beograd je mesto u kom žive neki nesporno važni ljudi. Tu se dešavaju neke bitne stvari. Beograd je lep i zato se za Beograd lepo oblači, a ulice Beograda od tebe traže da se i lepo ponašaš.

Taj isti osećaj, imala sam i kada sam se pre par godina preselila u ovaj grad koji me je odmah primio, prihvatio, zavoleo i dao slobodu.

Prva adresa mi je bila u Takovskoj. Svako jutro sam idući na posao uživala  u vanvremenskom pogledu na osunčane fasade, šarmantne male balkone i tirkizne kupole koje krase Svetogorsku ulicu.

Šetala bih psa pored RTS i razmišljala kako se na tim pločnicima dešavala istorija koju sam mogla da vidim samo na TV, a sad evo me tu, stojim, deo sam toga na neki način…

Svaki protest ispred Narodne skupštine prolazio bi ispod mog prozora. Osećala sam se kao da imam ekskluzivu… Verujem da neki od komšija koji su na toj adresi i duže od pola veka nisu baš imali iste impresije… ali taj bunt je upravo deo šarma i identiteta grada u kojem život ne spava.

Takovsku ulicu sam napustila, ali ne i jezgro Beograda. I tačno tu pred mojim očima su počele prve rekonstrukcije ovog neverovatnog grada koji je preživeo mnogo toga, a nije gubio na prepoznatljivosti.

Svaki put kad bih krenula nekuda vrvelo bi od novih iskopina, ruševina, bagera, mešalica i ograda sa zabranom prilaska.

Posmatrajući to otimanje prepoznatljivosti  imala sam utisak kao da neko na živo operiše pacijenta, da mu rovari po telu, a da operisani vrišti od bolova i preklinje da mu se muke skrate.

A nekim danima mi je delovalo kako su građevine koje niču zapravo metastaze teško obolelog organizma… I da je jedini način da pacijent preživi da se sve odstrani.

Izdano i besno sam se osetila onog dana kada sam saznala da će jedna od lepših i starijih kuća u Resavskoj ulici biti porušena. Nikako nisam mogla da razumem kako neko može da digne ruku, a kamoli bager na umetnost. Ta kuća je bila spomenik nekog finijeg vremena, finijeg duha i nekog Beograda koji iščezava.

Da li su ovo Varvari ušli u Beograd iz jutara Duška Radovića?

Mrze lepotu koju nemaju, niti mogu da je stvore, niti mogu da je shvate i zato ruše dok okoliš ne počne da liči na ono što nose u sebi.

Ovaj nasilni talas u estetici se upravo dešava i nažalost Beograd je postao ilustrovani prikaz kompleksa  cele jedne fele. Skoro sve moje uvrede namenjene nosiocima ovog varvarskog talasa ostale su zaglavljene zajedno sa mojim štiklama i fleknicama po prokopanom Beogradu.

Skoro, ali ne sve.

Ako nadležne betondžije imaju i jednu jedinu ćeliju u organizmu koja voli Beograd, koja voli lepo, koja ume da voli, pristajem da budem spaljena na bilo kojoj nakaradnoj građevini i skulpturi za koje se nadam da ce potonje generaciji sačuvati samo u udžbenicima i priručnicima za kako ne treba ulepšavati ovaj nekada mnogo voljeniji grad.

Jedno od pitanja koje sebi postavljam je, kako je uopšte moguće da nam se ovo dešava? Šta smo propustili, koje smo to vrednosti zaboravil? Kako smo postali slepi pred očiju?

Ove pečurke koje niču na svakom ćošku su otelotvorenja veleizdaja svih koji su ikad doprineli estetici i ugledu ovog grada, tj. onog grada u koji kad dolaziš se obavezno lepo oblačiš i  pristojno ponašaš.

A gde je zapelo po mom skromnom mišljenju? Kod integriteta.

Šta mislite, kako bi u Rimu primili vest da odluče da im popnu jarbol na Koloseum? Ili da u Atini reše da zakače gondolu na Akropolj?

Garantujem da bi sve persone kojima je tako nešto palo na pamet instant postale persona non grata i da bi dobile pasoš u jednom smeru.

Zato vas pitam da li se sećate šta je to integritet ili treba i to da uvezemo zajedno sa kineskim belim lukom?

Sećate se?

Ono nešto važno pre nego što je sve lažno, jeftino i loše štepano postalo prometno zato što su uspeli da nam skupo uvale. Jeza me podidje kad pomislim na sve naše pretke, zemljake i sugradjane koji su dali živote za vrednosti i vrline, verujući da nam u amanet ostavljaju neki princip vredan života.

Leutar.net Nisam rođena Beograđanka, ali...

A šta je nama postalo vrednost? Vrhovna vrednost. Mešetarenje. Ne znam da li je ostao neki segment ovog našeg oglodanog i ojadjenog društva koji je poštedjen mešetarenja.

Ako ima, javite. To bi me obradovalo.

Ako imate neki predlog kako da vratimo integritet i lepotu u Beograd, javite.

Trenutno me raduje što sedim u svom omiljenom lokalu u kraju koji još uvek čuva duh i šmek čaršije i pijem kafu sa čijim ukusom nije mešetareno, imam pogled na park u kojem živi drveće koje ne mešetari sa svojim postojanjem, Sunce ne mešetari i i dalje svako jutro dolazi na posao, a smela bih čak da rizikujem i procenim po tonu ljudi za susednim stolom da ne mešetare u prijateljstvu.

Ima nade, ipak su Beograd ljudi koji u njemu žive.

Posvećeno mom Beogradu…

Miljana Šuković /LOLA/

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.