Prof. dr Vidomir Parežanin o Nebojši Vukanoviću

Profesor dr Vidomir Parežanin je na svojoj Facebook stranici napisao svoje kratko zapažanje o Nebojši Vukanoviću, kako ga je on nazvao: „Vukanu od Hercegovine“.

Svi koji, posebno u zadnje vreme, pišu o Nebojši Vukanoviću, „Vukanu od Hercegovine“, na bilo koji način, to pre svega o njima govori. I onda kada ga s pravom veličaju i hvale i onda kada ga kude i nazivaju Kukanom, Gubitnikom, sramotom i slično. Ovi prvi se prepoznaju u njegovom vrednosnom sistemu, dok ga se ovi drugi neizmerno plaše, opet s njihovim pravom. Onima koji ga se plaše ne treba ništa zamerati, to je njihov vrednosni sud o životu i stvaralaštvu, svako slobodno i pretpostavljam svesno preuzima na sebe odgovornost za svoj životni i dakako politički angažman.

Da je barem u mikronima istina sve što ovi drugi Nebojši Vukanoviću spočitavaju i o njemu se izražavaju, ni minut ne bih bio sa njime. Odavno na ovim našim Srpskim prostorima, nisam sreo, a neposredno sam se u bezbroj slučajeva u to uverio, avangardnijeg, neumornijeg, energičnijeg, eruditivnijeg, empatičnijeg, a posebno altruističnijeg čoveka kao što je Nebojša Vukanović, Lider Liste-Stranke za pravdu i red, „Vukan od Hercegovine“. Teško mogu i pretpostaviti kako bi prelepo i uspešno naše društvo izgledalo kada bismo imali više Nebojša Vukanovića ili barem kada bismo, a ja bih iskreno voleo plebiscitarno, podržali ovog retko vrednog i nesvakidašnjeg čoveka u politici i političkom delovanju odnosno životu u Republici Srpskoj, u zadnjih 7-8 godina. Pouzdano znam da bi nam svima bilo bolje i lepše i da bismo živeli u nemerljivo drugačijem društvenom ambijentu sa kakvim takvim naznakama blagostanja. Potpuno sam svestan snage izgovorene reči, a posebno traga koji ona ostavlja.

U neretkoj, za ove prostore, neprestanoj, neumornoj, abvivalentnoj i konzistentnoj borbi za obespravljene i ugnjetene ljude, koje su ovdašnje velmože doveli do ivice egzistencije i pukog preživljavanja, Nebojša Vukanović nosi sa sobom teške životne ožiljke plaćajući pri tome cenu koju bi retko ko „normalan“ prihvatio, odnosno podneo. Čovek koji je sve podredio opštem dobru, koji nikada nikoga nizašta nije odbio, ko mu se god obratio, barem ga je saslušao i iskazao saosećanje, ako nije mogao i pomoći, jer je to prevazilazilo njegove objektivne mogućnosti.

Takvog retkog i vanredno dobrog čoveka možete samo na jedan jedini način diskreditovati, samo lažima, toliko gnusnim i prljavim, da ne mogu biti ni gnusnije ni prljavije, koji idu i do same satanizacije. To čine ljudi, protagonisti politike koja se razlikuje od one koju zagovara Nebojša Vukanović, „Vukan od Hercegovine“, kao nebo i zemlja, prema mome mišljenju oni koji su se sprijateljili sa odredjenim činiocima, odnosno osobinama patološke prirode, jer takvi protagonisti su umislili da su mesije, besmrtnici i da su iznad ljudskih sudbina i života. Zaista u svome nadasve bogatom profesionalnom radu i životu sam sreo veoma malo ljudi, kao što je Nebojša Vukanović, koje ovakvi zlonamerni napadi koji se čine na brutalan način, ne birajući se pri tome ni sredstva, kao da je u pitanju borba na život i smrt, takve ljude čeliče i daju im još veću i posebniju snagu u istrajavanju svoga angažmana, a to je bespoštedna i bezkompromisna borba za promenu nakaradnog sistema vrednosti. Da ne verujete, ovakvi napadi Nebojšu Vukanovića ne samo da čeliče, već i inspirišu, jer zna da nikada nikome nije ništa loše učinio da bi se zbog toga postideo ili posramio, zna da je častan koliko se može biti, do neba.

Svima je u javnosti poznato, kako Nebojša Vukanović, bez ikakve dileme, najprepoznatljiviji i najuočljiviji, najneumorniji i najangažovaniji narodni poslanik u Skupštini Republike Srpske, lider Liste-Stranke za pravdu i red, koja je uzgred budi rečeno, ostvarila ipak istorijski rezultat u Trebinju, s obzirom na okolnosti i uslove u kojima su se odvijali lokalni izbori i pri tome od onih koji su te izborne uslove učinili krajnje neravnopravnim, skoro obesmišljenim, bude nazvan, zamislite, gubitnikom, mora uvek kada bilo šta od odeće (sako, košulja, potkošulja, kravata, jakna-vetrovka, majica, itd.) ili obuće kupi (cipele, patike, papuče, zimske i letnje) da javno prijavi i dostavi dokaz iz kojih finasijskih izvora je to platio. Za ovakvu odeću i obuću se traži poreklo, da ne kažem „imovine“, i to samo, zamislite od ovoga narodnog poslanika i od nikoga drugoga. Još paradoksalnije, luđe i čudnije do krajnjih granica stida i srama, na to ga primoravaju oni koji ne samo da su sve materijalno i obrtno uzeli odnosno prisvojili, nego su nam uzeli i živote. Neko ko ovakvo nešto doživljava čak i u imaginarnom životu, a pogotovu u realnom, teško je i zamisliti kakvu objektivno duševnu tegobu i patnju doživljava. To ima posebnu težinu, jer Nebojša Vukanović kao retka žrtva takvog nakaradnog sistema u borbi za njegovu promenu biva dovođen upravo zbog takvog nakaradnog sistema i njegovih protagonista, da plaća njima, zamislite, njihovu duševnu bol, a još više, zamislite, čak i „verifikovanu“. Pa da nekoga osudimo na smrt da napravi što luđi sistem, ne bi ga mogao napraviti ovakvog.

Nebojša Vukanović će, između mnogo čega, ostati upamćen i kao čovek koji se naplaćivao i preplaćivao za „duševnu bol“ ljudima na čije nerazumno i abnormalno bogaćenje na volšeban način je ukazivao, a posebno na njihovo političko angažovanje i činjenje koje ima za posledicu duševnu bol nacije, jer je narod sve siromašniji i egzistencijalno ugroženiji. Sudovi i sudije koje su presuđivale Nebojši Vukanoviću samo zato što je javno ukazivao na očigledne i evidentne društvene anomalije i devijantnosti, zbog ovoga neće biti nikada abolirani. Ovakve presude su svojevrsna paradigma sudstva i sudija u Republici Srpskoj potčinjenih politici i to isključivo iz sinekurnih razloga.

Čuo sam često javno izrečene priče od raznih ljudi, kako Nebojšu Vukanovića, „Vukana od Hercegovine“, finansiraju neki tajkuni koji iza njega stoje. Za period od skoro 7 godina, koliko se poznajemo, ni jednog jedinog tajkuna ili nazovi tajkuna nisam video niti upoznao, a da stoji iza Nebojše Vukanovića. Svi ljudi sa Liste za pravdu i red, koju Nebojša Vukanović predvodi, na kojoj se i lično nalazim, iz razloga koje sam više puta izrekao, znaju da niko ni u jednom slučaju nije participirao u bilo kakvom političkom angažovanju Nebojše Vukanovića. U okruženju, ovakvom kakvo jeste, znam da to nije za pohvalu, ali je tako. Kod Nebojše Vukanovića je apsolutno sve tranparentno bez ikakvih enigmatičnih situacija, koje su kod svih drugih osionih i bahatih, postale skoro javne, o zakulisanim, sumnjivim, itd., da i ne govorimo, već svaka baba to više zna, što bi naš narod rekao, to odavno i vrapci i generacije vrabaca na grani vide.

U sredini u kojoj neposredno živimo sve je vidljivo i ništa, ama baš ništa, ne može da se sakrije. Da biste nekoga politički nepodobnog diskreditovali i osporili njegovu opšte ispravnu borbu, jer vam ona nije po volji i ugrožava vaš lični interes, pribegavate fabrikovanju izmišljotina, pri tome ne prezajući ni od čega, pa čak ni od nečega što je sveto, to se čini bez ikakve skrupule. To po pravilu uvek čine oni koji su neopravdano postali enormno privilegovani, da bi sačuvali pozicije koje im omogućavaju pljačku društvenog bogatstva i to prema onima koji su im oponenti. Nebojša Vukanović je poznat i uveliko prepoznat kao okoreli oponent, ne toliko prema onome što se čini za opšte dobro, već prema bezdušnom i neograničenom ličnom bogaćenju koje ima za posledicu permanentno osiromašenje društva u celini.

Leutar.net Prof. dr Vidomir Parežanin o Nebojši Vukanoviću

Zbog napred rečenog o Nebojši Vukanoviću kao neumornom borcu za slobodu ljudi, posebno u Hercegovini, a i šire, za pravdu i red, i to sve, u svemu specifično nenormalnim uslovima, lično bih mu dodelio epitet „Hercegovačkog Vilijama Volasa“, zaštitnika (ovo je bila titula koja je svojevremeno bila dodeljena pravom Vilijamu Volasu) naroda u čiju funkciju zaštite i opšteg unapređenja života se stavio. Kod mene lično, njegova angažovanost za opšte dobro izaziva posebno poštovanje i divljenje.

Posle svakog zlonamernog i tendecioznog pisanja o Nebojši Vukanoviću, punog raznih izmišljotina, jeda i mržnje sa ciljem diskreditacije, nekako mi uvek bude još više draži i miliji u svojoj borbi za pravedno društvo.
Nebojša Vukanović nije bezgrešan čovek, on ima običaj da kaže da čak i u crkvi nema bezgrešnih, sa čime se potpuno slažem, njegove greške su sporedne i zanemarljive i relativne i uglavnom su u pristupu borbe za promenu sistema vrednosti. On je mišljenja da je društvo toliko okorelo, da pristup u borbi za njegovu preko potrebnu transformaciju ili kako bi on često rekao katarzu, treba da bude više od evolutivnog. Da budem vrlo precizan, Nebojši Vukanoviću kao političaru, ne verujem 100%, verujem mu figurativno ili metaforički rečeno milion %. Prema mome mišljenju, Nebojša Vukanović je više ili naglašeno zastupnik neformalnog funkcionisanja, koje u društvima sa visokim stepenom razvijenosti demokratije ima svoju prednost kao vrlinu ili prođu, u našem društvu sa teškim nasleđima komunizma, uvek prednost dajem formi koja se bezbolno reperkutuje u standard. Najrazvijenije svetske ekonomije i društva počivaju na najvišim nivoima standarda u radu i stvaralaštvu, jer je time u dobroj meri izbegnuta opasnost da se neko stavi iznad opšteg interesa što je obilato kod nas slučaj, sa zloupotrebama teško i opisivim, a posledicama koje se osećaju dobrano na svakom koraku.

Nebojša Vukanović je profesionalno suviše blag čovek, pitak prema ljudima, a promene traže oštrinu kojoj bezrezervno preferiram. U elaboraciji i kritici negativnih pojava i njihovih protagonista je naglašeno oštar, verovatno zbog visokog stepena negativnosti pojava, a posebno nezajažljivosti protagonista, koja prelazi svaku iole normalnu granicu. Samo na ovim našim prostorima u državama u kojima je dugo vladao komunizam su političari preko noći postali bogatiji nego visoko poslovni ljudi, samo na ovim prostorima je politika postala najveći mogući i neprevaziđeni biznis. Samo na ovim prostorima su nikogovići, bezdušnici i fukare postali društvena elita do sada neviđenih razmera i neprestižni građani. Samo na ovim prostorima je uspelo, a kod naroda se primilo, da vlastodršci i velmože, koji bi u svakom normalnom vrednosnom sistemu ili ambijentu bili zaista to što i jesu, niko i ništa, nesrećnici koji izvlače sve što se može iz svoje potresne nesposobnosti, da vladaju kao u totalitarnim režimima sa svim pratećim elementima sveopšte alijenacije, da nas zauzdaju i učine bezvoljnim i nimalo odlučnim da ih barem u samoodbrani uhvatimo za gušu.

Jedino u nadrealnosti u kojoj smo hteli to ili ne, pod totalnom narkozom, pa nam je svejedno gde smo se zatekli i ne pravimo razliku izmedju košmara i buđenja, mogući su samohvalospevi pomahnitalih vlastodržaca usamljenih od sebe i uzdignutih nad svima, kako nam tek predstoji budućnost svetlija više nego ikada. Sa njima možemo obilato samo da se umaramo i dosađujemo do beskonačnosti „čekajući Godoa“. Sa njima nam nema ni daška nade, ima samo praznih iluzija. Nisu ovi nikogovići, bezdušnici i fukare koje je proizveo nakaradni vrednosni sistem odgovorni za svoje tužne postupke, već zamorčići u sindžiru koji se možda i raduju novim „seciranjima“ naživo. Možda će izgledati pomalo ironično iako to ~a priori~ nije namera, da danas na političkoj sceni imamo posla sa takvim ljudima koje bismo ponajbolje opisali rečima našeg legendarnog glumca Pavla Vujisića, „ponekad nakon razgovora sa nekim ljudima, normalan čovek oseti potrebu da prijateljski pomiluje kamen, osmehne se drvetu i sa puno poštovanja skine kapu pred magarcem“. Teško je to izreći, ali je to svakako posledica ravnodušnosti prema gubitku svega što nas je činilo ili još uvek čini ljudima.

Bez ikakve posebne retorike ili nazovi filozofije, narodski rečeno, zašto bi bilo kome smetalo što neko, bilo ko, ima samo jedan i sasvim jasan cilj, a to je da se stavi u funkciju izgradnje boljeg, pristupačnijeg i pravednijeg društva. Zašto bi čovek koji je i dušom i telom, i duhom i umom, koga, što bi naš narod rekao nema pas zašto da ujede, bio najveća opasnost zbog koje se opet i grlom i dušom i telom, i umom i duhom, ostrvljuju ljudi koji su deklarativno za bolje društvo, a sve čine da bude lošije i to se naravno ne može ničim osporiti. Ovo je tako lako dokazivo čak i onima koji su intelektualno limitirani. Uvek bih podržao dobru pojavu ili inicijativu koja ima za cilj bolje funkcionisanje društva, od koga god došle, bez razlike, ako je to učinjeno u skladu sa prioritetima u potrebama građana.

Nebojša Vukanović je bez premca najbolje rešenje za svaku političku funkciju koja pretpostavlja, najpre pomirenje među narodima, a potom razvoj dobrosusedskih odnosa bez ikakvih breša. Siguran sam da će protokom vremena sazreti svest ljudi o nasušnoj potrebi dobrih medjusobnih odnosa koji bi se neminovno pozitivno reflektovali na razvoj ekonomije i privrede i u krajnjem na rapidno veći standard života ljudi. Nebojša Vukanović je Bogom dan za reprezenta Srpskih interesa u predsedništvu Bosne i Hercegovine i garant vladavine prava, pravde i reda među narodima. Šta više, Nebojša Vukanović personalno ne bi bio nikakv formalni član institucije koju su prethodnici doživljavali kao priliku za ličnu promociju, pa čak i znatno više od toga u personalnom smislu, već bi bio dostojan predstavnik svoga naroda sa svim civilizacijskim prerogativima. Borio bi se za snažnu državu u kojoj bi Republika Srpska imala istorijsku specifičnu težinu kao najveća i najsnažnija entitetska celina. Na kraju svega, Nebojša Vukanović bi nesporno bio najviše dostojan takve uloge i pozicije, posebno sa aspekta njegovog respektabilnog backgrounda.

Kroz političko angažovanje na ovakvoj funkciji Nebojše Vukanovića, prestala bi prćijska borba za lični prestiž kako se do sada od strane Srpskih predstavnika shvatala i razumevala uloga u državnim organima. Gde god dolazi do enormnog ličnog bogaćenja pojedinaca, tu su institucije toliko slabe da suštinski i ne postoje. Kroz funkciju Srpskog člana predsedništva u Bosni i Hercegovini, preko Nebojše Vukanovića, glas naroda Hercegovine i Republike Srpske bi se čuo snažnije nego ikada do sada.

Nadam se da će sve više nedriti svest ljudi, da oni koji ih obilato koriste i zloupotrebljavaju moraju biti politički kažnjeni i da pod njima su sve siromašniji i ekonomski zaostaliji i da svako dalje odlaganje promena će urušiti život do krajnjih granica.

Nebojša Vukanović i vrednosni sistem koji neumorno zagovara je velika, možda najveća, ne i poslednja šansa naroda i ako se ova prilika ne iskoristi bila bi to skoro nenadoknadiva prilika.

prof. dr Vidomir Parežanin

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.