Pismo jedne učiteljice -TUŽNA SAM. SAMA SAM.

Moj put, od table i krede do savremenih tehnologija – moj put, od sreće do tuge!

Godine 1987. – Selo Zalin, opština Bosanska Krupa. Zima! Peć bubnjara, zaleđena česma, teški uslovi za rad. Sve nestaje u trenu kad čujem i vidim rumena lica i vesele oči učenika. Srećni smo. U školi smo.

Godine 1992 – 1995. – Rat! granate, zgarište… raširene zjenice mojih učenika, a u njima strah.

Strah nestaje. Vraća im se osmijeh na lica kada čuju škripu krede na tabli, u improvizovanoj učionici. Srećni smo. U školi smo.

Godine 1996 – 2020. – Nastava se nastavlja. Prolazimo kroz mnoge obuke, reforme i izazove. Uklapamo se u jednu cjelinu – domaći i izbjeglice. Srećni smo. U školi smo.

Godine 2020. – Prekidamo nastavu zbog virusa (Covid 19). Nastavu nastavljamo u novoj školskoj godini. Srećni smo. U školi smo.

Dana 25.10.2020. – Nastava se prekida.

Dana 27.10.2020. U učionici sam. Sama! Imam laptop, telefon, internet (svu tehnologiju).

Sama sebi izgledam sumanuto. Sjedim u praznoj učionici. Nema osmijeha. Nema pogleda. Prazna učionica.

TUŽNA SAM. SAMA SAM.

Svi dani provedeni u školi od 1987. godine bili su mi ispunjeni obostranom srećom i poštovanje između mojih učenika i mene.

Želim da i dalje gledam nevina dječija lica, predivne očice…

Ne želim da moji učenici postanu samo e-mail adresa.

PORUKA:

Ako želite da uništite jedan narod, pokorite i porobite (imate šansu) uništite mu obrazovanje. Zaledite nam osmijehe, utišajte nam korake…

Pisala sam ručno. Moderna tehnologija nas je odvojila od pisane riječi, dobre knjige, najboljeg druga…

Učiteljica: R. Orelj