Pismo jedne učiteljice -TUŽNA SAM. SAMA SAM.

Moj put, od table i krede do savremenih tehnologija – moj put, od sreće do tuge!

Godine 1987. – Selo Zalin, opština Bosanska Krupa. Zima! Peć bubnjara, zaleđena česma, teški uslovi za rad. Sve nestaje u trenu kad čujem i vidim rumena lica i vesele oči učenika. Srećni smo. U školi smo.

Godine 1992 – 1995. – Rat! granate, zgarište… raširene zjenice mojih učenika, a u njima strah.

Strah nestaje. Vraća im se osmijeh na lica kada čuju škripu krede na tabli, u improvizovanoj učionici. Srećni smo. U školi smo.

Godine 1996 – 2020. – Nastava se nastavlja. Prolazimo kroz mnoge obuke, reforme i izazove. Uklapamo se u jednu cjelinu – domaći i izbjeglice. Srećni smo. U školi smo.

Godine 2020. – Prekidamo nastavu zbog virusa (Covid 19). Nastavu nastavljamo u novoj školskoj godini. Srećni smo. U školi smo.

Dana 25.10.2020. – Nastava se prekida.

Dana 27.10.2020. U učionici sam. Sama! Imam laptop, telefon, internet (svu tehnologiju).

Sama sebi izgledam sumanuto. Sjedim u praznoj učionici. Nema osmijeha. Nema pogleda. Prazna učionica.

TUŽNA SAM. SAMA SAM.

Svi dani provedeni u školi od 1987. godine bili su mi ispunjeni obostranom srećom i poštovanje između mojih učenika i mene.

Želim da i dalje gledam nevina dječija lica, predivne očice…

Ne želim da moji učenici postanu samo e-mail adresa.

PORUKA:

Ako želite da uništite jedan narod, pokorite i porobite (imate šansu) uništite mu obrazovanje. Zaledite nam osmijehe, utišajte nam korake…

Pisala sam ručno. Moderna tehnologija nas je odvojila od pisane riječi, dobre knjige, najboljeg druga…

Leutar.net Pismo jedne učiteljice -TUŽNA SAM. SAMA SAM.
Leutar.net Pismo jedne učiteljice -TUŽNA SAM. SAMA SAM.

Učiteljica: R. Orelj

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.