ŠKOLA KAO BOLEST: GLEDAJ SVOJA POSLA I BUDI PROSJEK

Školski program ne prihvata različitosti, on može da trasira put samo djeci sličnog nivoa znanja.

Ko god želi da prenese znanje drugoj osobi, sreće se sa problemom sistema po kome će da radi. Edukator može biti svestan sistema, a i ne mora, ali sistem u edukaciji postoji nezavisno od svesti o njemu. Nekad se taj sistem zasnivao na autoritetu edukatora i informacijama, uglavnom nedostupnim, koje edukator predaje učenicima. Takav sistem je vrlo malo evoluirao u poslednjih 200 godina, pa sada osnovu uz edukatora čiji autoritet više nije zagarantovan školskim pozivom i koji više nema monopol nad informacijama već su te informacije svuda oko nas, imamo i program koji edukatora vodi, ali i organičava. Tako dobijeni sistem ima brojne mane:

  • Forsira mediokritetski način razmišljanja, a izvrsnost i bilo koju različitost potiskuje. Školski program ne prihvata različitosti, on može da trasira put samo deci sličnog nivoa znanja, pa će se logično okrenuti deci kojih najviše ima – prosečnima. Onih prvih 20% koji sve razumeju na prvu loptu će gubiti vreme u školi, onih poslednjih 20% će biti osuđeni na školu ulice.
  • Zanemaruje prirodne mehanizme saznanja zasnovane na dečijoj radoznalosti, ljubopitljivosti i oduševljenosti novim saznanjima, već samo koristi dečiju sposobnost memorisanja velike količine podataka. Besmisao školskog programa zasnovanog na memorisanju podataka, (na primer pamćenje svih jezera u Sibiru u prvom razredu gimnazije koji pohađa ćerka autora), u trenutku kada svaku poznatu informaciju možete dobiti klikom miša, ne treba dokazivati.
  • Promovišući takmičarski duh među decom, potiskuje drugarstvo i hrabrost

Posledice ovakvog sistema su

  • Birokratski kukavički mentalitet „gledaj svoja posla“
  • Minoran je broj Preduzetnika i Integratora na račun broja (jeftine radne snage) Radnika i Administratora
  • Negativna selekcija u društvu, najbolji idu u inostranstvo, a mediokriteti napreduju kroz strukture sistema

Trenutno školovanje iz perspektive deteta izgleda ovako: kada navršite šest godina strpaju vas na silu u školu. Olakšavajuća okolnost koja to nije je što sva deca idu. Tu manje ili više patite pa se naviknete i tu provedete narednih 20 godina. Ako imate sreće sa čuvarima i drugim zatvorenicima, proćićete bez većih trauma. Možda ćete se i zbližiti sa nekim i to zapamtiti kao prijateljstvo ili prvu ljubav.

Ili nećete.

Za tih 20 godina škola će se maksimalno potruditi da vas natera da razmišljate “in side the box”, da se uklopite u sistem, da se prilagodite, da ne štrčite, da vas oblikuje nastavnim planom. Na svakom koraku će vas rangirati, ispitivati, procenjivati, testirati. Kad ste mali treba vam neko ko veruje u vas pa je tolika količina nepoverenja uvek trauma, ali šta ćete, zatvor je zatvor.

Pored potrebe za verovanjem imamo i potrebu za autentičnošću i drugarstvom, kako je divno definisao profesor Bojanin „dete ima potrebu da bude neko nekom„, ali nastavni plan će te ubediti da gledaš svoja posla i da je tvoj posao da budeš prosek.

Ili neće?

Izvor: Prvi put s ocem

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.