Vanredno stanje uvedeno zbog pandemije korona virusa pokazalo je brojne mane, kako društva u cjelini, tako i pojedinca. Svjedoci smo da mnogi ne poštuju propisane mjere, na taj način pokazujući strahovit nedostatak empatije i brige za slabijim od sebe. Svoj nemar često ”peru” kojekakvim teorijama zavjera, ne shvatajući da nijedna teorija, sve i da je istinita, ne može opravdati nedostatak brige za dijelom stanovništva koje spada u rizičnu grupu.
Polemiše se o zakulisnim radnjama, o tome da li je virus prirodan ili ga je neko napravio, pa onda ko ga je napravio, a sveukupnu asimilaciju trenutne situacije i naglih promjena koje su nam se desile (ili nisu, s obzirom da veliki broj ljudi ne želi da se odrekne svakodnevice i izađe iz lične zone komfora) pospješuju i neke preventivne mjere koje su, po mišljenju mnogih, ipak rigoroznije nego što bi trebalo. Rigorozne su upravo prema onom dijelu odgovornog stanovništva, jer oni neodgovorni svakako ne poštuju mjere i ponašaju se uobičajeno…
A političari su (čast izuzecima) u svim nevoljama dolazili do koristi ili su bar pokušavali doći do iste… No, ovo nije priča o tome. Ovo je priča o jednom svijetlom primjeru društvene odgovornosti, kako kolektiva, tako i pojedinca. Do priče smo došli kroz pismo anonimne korisnice usluga trebinjskog Doma penzionera, pismo koje je puno zahvalnosti i emocija upućenih osoblju ove ustanove. Odlučivši se za samoizolaciju sa korisnicima, kolektiv Doma penzionera odlučio se za ljudskost, solidarsnost i brigu za slabije. Ovo je priča o njima, istinskim herojima pandemije.
Ukoliko su teorije zavjera u kojima se tvrdi da je trenutna situacija zapravo eksperiment, manipulacija ili šta god, sve redom tačne, a hipotetički recimo da je cilj eksperimenta ukazati na spremnost ljudi da se žrtvuju radi slabijih, ugroženijih, mnogi su na tom testu pali, bez prava na popravni. Ukoliko postoji najminornija šansa da virus ugrozi slabije od nas, a mi ih odricanjem možemo zaštiti, onda je valjda skroz ljudski to učiniti, ili bar pokušati. Tako bi bar trebalo biti, no… Svjedoci smo toga da se masa masovno oglušava o preventivne mjere i preporuke, pravdajući svoju ”neposlušnost” svim i svačim, a suština je ostala promašena… Koliko god da je aktuelni virus opasan, koliki god procenat smrtnosti da je, bez obzira na to da li je on djelo prirode ili ljudske ruke, suština je da je virus često koban po stare i nemoćne, pa i one mlađe sa određenim oboljenjima. Da li neodgovorni pojedinci svojim ponašanjem pokazuju da im nije stalo do te populacije ili im jednostavno nije stalo ni do čega do njih samih?!
Kolektiv trebinjskog Doma penzionera pokazao je da nije sve baš tako crno i da postoje pojedinci koji su primjer društvene odgovornosti. Neka pismo anonimne stanarke ove ustanove bude uvod u ovu priču. Stanarka, koja skromno piše da želi ostati anonimna jer ona nije heroj ove priče, napisala je pismo sa željom da se objavi. U posjed pisma došli smo zahvaljujući Dubravki Vujinović. Pismo prenosimo u cjelosti.
Trebinje…da mi je neko pričao da ću svoje stare kosti doneti ovde ne bi verovala ali sila i bolest su moja priča koja me naterala da dođem i sad sa ponosom pišem zašto volim ovaj grad i ove domaćine.
Želim da ostanem anonimna jer se heroji mogu pronaći u tekstu a ja nisam heroj u ovoj priči…
Smeštena sam u Dom penzionera u Trebinju.
Sve se odvijalo prirodno, a onda je naišao taj nevidljivi virus, napada starije ljude, posebno sa zdravstvenim problemima.
Panika, jurnjava, briga, šaptanje… Radnici često na hitnim sastancima sa direktorom, izlaze, gledam im lica zabrinuta, šapuću, drže se po strani od nas …Bože, šta se dešava…Prolaze dani, nema poseta, nema nikome van doma… Dobro, navići ćemo se… Opet jurnjava, radnici na sastanak opet hitno… Kroz staklo vidim zabrinutog direktora, nešto objašnjava, svi su sa maskama… Bože, da li to nešto kriju…
Izlaze opet zabrinuti, šapuću…
I tada dolaze vesti… Prokleti virus ušao u grad…Virus ulazi u domove za stare… Zato su sastanci, zato se brinu, a ne treba, oni su mladi, izboriće se. A mi smo stari, samo neka se oni spase… Ali nije bilo tako!
Dolaze radnice u malom broju sa koferima na posao… Na licu osmeh i tuga… Uz dobro jutro pokušavaju zadržati osmeh a kriju tugu…
Tu je i direktor sa koferom…
Šta se dešava sine, upitam jednu radnicu? Sve je u redu, ništa se ne brinite, došli smo u samoizolacije da vas čuvamo, ne brinite se, vaša deca nisu uz vas ali mi smo ostavili našu decu kućama i došli smo da vas čuvamo, ne damo vas mi, mi smo od danas vaši čuvari, vaša deca i delićemo sve, i dobro i zlo.
Zajedno ćemo ovo pobediti…
Ulazim u svoju sobu, šta da vam kazem, plačem… Zašto? Zato što plaču njihovi roditelji, strah ih je za decu, plaču njihova deca, strah ih za mame.. Bože, hvala ti za ovako dobre ljude koji su stavili u torbe svoje glave da bi nas sačuvali… Bože čuvaj ove hrabre ljude i daj im snagu da izdrže ovde život narednih dana!
Taj divan čovek (direktor) Rajko Ćapin, nije bio direktor već radnik kao i oni, ne sedi u fotelji, ne daje naređenja iz svoje kuće.
Došao je sa svojim radnicima da nas čuva… Sa osmehom nas pozdravlja, radi dezinfekciju naših ruka, radnice trče da stignu svakoga da obiđu jer nas ima oko 130.
Prolaze dani, oni nasmejani, pozdravljaju, a mi kao deca, vučemo ih za uniforme da upitamo kako su.
Odgovor uvek isti : dobro smo, kako ste nam vi spavali, je li vam treba nešto… nešto… nešto… A šta nama treba kad ste vi uz nas?
Na licima se vidi umor, njihove noge jure stepenicama, liftovima, ali se vidi otežano… Opet kriju iza blagog osmeha treba li vam nešto ?
Mogla bi još sta pisati ali ne bi stalo ni u knjigu…Da, izostavila sam… Kažu: evo vam moj telefon na kameru da vidite kćerku, unučad… I to stižu!
Čujem radnicu, sine dobro sam kako ste vi, sretan Vaskrs… Da, sa nama su proslavili Vaskrs, nisu išli kućama… Imali smo bogat vaskršnji ručak.
Jedno veliko hvala direktoru, čoveku koji stoji ispred svojih radnika, veliko hvala radnicima koji su stali ispred nas…
Ja teško pamtim imena pa ako ovo pismo dođe u javnost nemojte zameriti ako sam zaboravila koga…
Hvala direktore Rajko, hvala Lazare, Irmice, sestro Nataša, Tanja, Ljiljo, Valentina, Branka, Olivere, Jaco, Marija…Hvala sestre sve koje ste mi postali deca, ne meni nego svima nama koji smo ovde.
Volim ovaj grad zbog ovih divnih ljudi i kad prođe ova pandemija da se živi i zdravi vratite svojim kućama, svojim porodicama koji su ponosni na vas, blago majkama koje su vas rodile! I naša deca vam se zahvaljuju i daju Božiji blagoslov.
Dragi ljudi u celom svetu, želim da znate za ovaj čin i ovo humano delo osoblja i direktora JU DOMA PENZIONERA TREBINJE.
I oni su borci, ne samo bolničari, policajci, trgovci… Vreme je da neko spomene ove hrabre ljude, pa iako ignorišete moju objavu, neće Gospod Bog jer on sve vidi.
I bas kao što je rekla plavkica, kako je zovem, radnica, izaći ćemo zajedno iz ovoga kao pobednici… Do tada, pozdravite i podržite ovu humanost radnika za stare u Trebinju.
Lično od mene napisano,
ANONIMNA KORISNICA
Rajko Ćapin, direktor Javne ustanove Dom penzionera, za Internet magazin ”Moja Hercegovina” govorio je o tome kako je došlo do niza preventivnih mjera i samoinicijativnog stavljanja kolektiva u izolaciju, kako bi danonoćno bili podrška onima kojima je ona najpotrebinja – starim i nemoćnim licima, korisnicima usluga ove ustanove.
”Mi smo u našoj ustanovi već od prije skoro dva mjeseca počeli sa uvođenjem preventivnih mjera koje smo pojačavali i intenzivirali prateći razvoj situacije vezano za pojavu korona virusa i pojave bilo kojih vrsta infekcija. U skladu sa tim smo formirali krizni štab Doma, samoorganizovali se i akcijom samoplaniranja donijeli mjere kojima pokušavamo sačuvati zdravstveni status svojih korisnika i zaposlenika… Zaista, uz jedan veliki samoprijegor, profesionalizam, posvećenost poslu i naglašenu humanu notu naših radnika, ušli smo u poseban režim rada, odnosno samoizolaciju zaposlenih sa korisnicima Doma u unutrašnjosti naše ustanove. Tu radimo, živimo i spavamo dijeleći svakodnevicu sa našim cijenjenim korisnicima, nastojeći i ulažući trud da im ove, za sve teške i tmurne dane, učinimo ljepšim i radosnijim. Želim istaći veliko razumijevanje i podršku od strane naših korisnika, što nas raduje i dodatno motiviše da im se maksimalno posvetimo…” – rekao je Ćapin za naš magazin i dodao da je kao direktor izuzetno zahvalan osoblju Doma penzionera.
”I tako, evo već sedamnaest dana! Zaista, ono što rade zaposleni naše ustanove mnogo je više od šturog profesionalizma.. Ja, kao njihov direktor, sam im duboko zahvalan!”
U zajedničkoj poruci koju su nam poslali radnici Doma penzionera, istakli su da su srećni i ponosni što su u prilici da na ovaj način iskažu poštovanje i ljubav prema starijim osobama. Dodaju da su posebno radosni što su 1. maj obilježili zajedno, dajući se do kraja poslu koji je mnogo više od onog ”ja tu radim”.
Ovo je priča koju danas treba objaviti, priča koja dodatno dobija na snazi imajuću u vidu brojne pojedince koji se inate ko zna kome a zapravo se inate slabim i nemoćnim. Zato je priča o kolektivu trebinjskog Doma penzionera važna i zato su svi zaposleni u ovoj ustanovi istinski heroji pandemije.
Izvor: Moja Hercegovina / Igor Svrdlin
Be the first to comment