Trebinje – Grad u koji stranci dođu i – ostanu

Grad u koji stranci dođu i – ostanu

Grad u Hercegovini, ekstremno blistavo sunčan leti, blistavo ledenog neba zimi, kad zaduva severac – otpadaju uši…

Grad, rodni, Jovana Dučića, pesnika koji je mukotrpnim ljubavničkim poduhvatima zaradio ogromnu vilu u srcu Budimpešte, na velelepnom Trgu heroja. U njoj je i danas Ambasada Srbije. Da se takvog poduhvata latila neka žena, jamačno ne bi, kao on, bila sahranjena ni u jednoj crkvi… Lepoj mađarskoj grofici skoro nigde se ne pominje ime, baš kao ni Hasanaginici…

Grad o kojem je pisao i slikao ga i Momo Kapor… Njegovi su poreklom iz Mirilovića nadomak Trebinja… Iz istog plemena su i Kapori, jedan iz te loze je glumac u Beogradu, Milorad. Njegovo ime je na špici jednog “Džejmsa Bonda”, onog sa Havijerom Bardemom i Danijelom Krejgom.

Grad u koji se zaljubila i Monika Beluči, nestvarno lepa žena. Kad je vidiš – nije ti dobro koliko je lepa…

Grad još nekih koji su se tu rodili ili su poreklom iz njega: odbojkaške braće Grbić – Vanje i Nikole, košarkaša Danilovića i Bodiroge, mlade plivačke zvezde Ivane Ninković i glumice Nataše, iz one odlične Jeftovićeve klase. …

Grad iz čije okoline potiču i košarkaška braća Petrović, Aleksandar i Dražen, njihov otac, iz sela Zagora nadomak Trebinja, oženio je Biserku iz Splita…

Grad – đavolak Google svašta još otkrije – i košarkaša Vlade Radmanovića i Milenka Savovića, i čuvenog Žike Kaskadera. Ali i rodni grad Bebe Selimović, pevala žena sevdalinke, pesme što raskopčavaju dušu, glasom mila i čupala srca… Grad, bar malo, Ruđera Boškovića, rođen u Orahovom Dolu kod Trebinja. Tvrdi narečeni Google.

…

Grad u kojem su istovetnom turističkom tablom obeleženi Arslanagića most iz 1573. godine i Anđelkina kapija iz TV serije od pre koju godinu… Ova potonja uknjižila je više fotografija i poseta nego remek delo Mehmed paše Sokolovića. Isti most tokom poslednjeg rata neko mudar preimenovao je u Perovića most, da se neki ne bi dosetili da naprave “još stariji”…

Grad sunca, i istoimenog akva parka. Svetskog. U istom danu sretneš sportsku facu broj jedan – Vanju Grbića, crnogorskog frajera broj jedan među glumcima Branimira Popovića i regionalnu TV facu broj jedan – Tarika Filipovića. Novak Đoković je tih dana bio opravdano odsutan – “ubijao je” na US Openu. Bonus: Grad sunca ima takve spasioce da ti dođe da se bar malo udaviš.

Grad u kojem se u svakoj kafi uživa kao da je poslednja. Dugo i natenane. Prvu kafu treba piti u “Hedoniji”, tik uz Trebišnjicu, dok još sunce čkilji iza Leotara. Drugu kafu, najbolje popodne, guštati u “Botanik” kafeu. Kao da si u nekom berlinskom brendiranom fensi plejsu. Treću kafu treba piti na kaskadama na Crkvini, najbolje donjim, tu čekati da se sunce stopi sa izmaglicom, u noći koja najavljuje simfoniju, mirisom borovine, omamljenih zrikavaca…

Grad u kojem, ako imaš dobrog domaćina, pa ti pokaže gde, to isto sunce treba ispraćati na Trebišnjici, pored gvozdenog kola što duž trebinjskog polja nosi vodu… Ti dolapi, mesta su za retke duše što žude za parčetom istinske zemaljske lepote…

Grad sa pijacom na kojoj sretneš Miljenka Jergovića kako kupuje sir iz kozje mešine, i ne veruješ koliko pisac nekih tvojih omiljenih knjiga ima živaca da se nadgornjava sa visprenim seoskim trgovcima… Tu kupuješ i najfiniji duvan… Miriše mu duša, priznaješ, iako nisi pušač… Nizati duvan neprocenjivo je iskustvo – ako ne moraš, ali ako moraš – kičma ode dok si rekao “kvrc”…

Grad u kojem na toj istoj pijaci, ali uveče, grupa klinaca igra fudbal. Mesi čoveče, drž’ se, jer lupaju srca u junaka… Andrej, Kosta, Paja, Matija, Bošković i ekipa igraju strasnije od bilo koje reprezentacije…

Grad u kojem se piju dobra vina, velikih vinara i malih manufaktura, koji se reklamiraju na sve strane i koji se ne reklamiraju nigde. Jedan potonji, Bokić, pravi vino koje brusi misli i travaricu koji bistri um…

Grad pelina i smilja, smokava i grožđa, i raštana, kupusa zelenog, selebriti kupusa na jugu, u istom rangu sa futoškim na severu. Razlika je, dakle, u boji. Nekada sirotinjsko jelo, danas je specijalitet lokalne kuhinje. Neki ga vole “pod ulje”, drugi na suva rebra. Treći misle, ipak nisam gladan.

Grad u kojem su crkve nikle gotovo na svakom brdu, na jednom je u crkvu pretvorena bivša diskoteka, u njoj su se oko šipke nekoć vrtele i “Modelsice”…

Grad nekada najveće ponornice, tako su nas učili, šta je u međuvremenu bilo – duga je to priča… Uglavnom, reke Trebišnjice u kojoj ti usred avgusta, na 40 u hladu, ako si ludo hrabar ili potpuno neinformisan pa uskočiš, garantovano otpadaju jajnici ili bubrezi…

Grad u čijoj je sabornoj crkvi velelepi stari iskonostas maknut da bi se postavio blistaviji i “još stariji”.

Grad u kojem vladike igraju fudbal, jedan je driblao u mantiji pa je zaradio kragnu oko vrata. Njegov naslednik igrao je znatno bolje, zato je odskora i draftovan u Bundes ligu.

Grad u kojem se sudaraju kontinentalna i mediteranska klima. U kojem kiše liju kao čuvene mostarske a gromovi pucaju kao srca ljubavnika koji se zauvek rastaju…

Grad u kojem se nekada najpravilnije govorio srpski jezik, šta je u međuvremenu bilo, duga je to priča…

Grad blizu Dubrovnika, a ništa se od njega mudrosti naučio nije…

Grad čiju je razliku u odnosu na Dubrovnik najbolje opisala jedna baba: “Sinko, kad smo ono nekad išli na pijacu u Dubrovnik, govorili smo – odosmo u grad, a kad smo išli u Trebinje, govorili smo – odosmo u Trebinje.”… Danas bi baba, da je živa, drugu pesmu pevala…

Grad iz kojeg se do Dubrovnika stiže za 35 minuta, do Herceg Novog za sat, do Mostara za sat i po. Dobro, sve može i brže, i sporije…

Grad u kojem se pozdravlja sa: “Šta ima, care?”, a odgovara: “A, evo…”.

Grad u kojem zvezde treba gledati usred polja, sa krova automobila, eyes wide shut, pod uslovom da si bio pametan pa poveo još nekog…

Grad u kojem se nekoliko leta unazad slobodna soba ne može naći ni pod tačkom razno.

Grad satkan od kamenja u kojem su neki pokušavali da, svašta baš, ukradu kamen-dva…

Grad visokih frajera, iz kojeg su nekada delegirani najuspešniji jadranski galebari.
Grad u koji Dubrovačani i danas još uvek krišom dolaze.
Grad u kojem treba jesti ćevape kod Mura, čovek je spor kao noć u Rusiji ali ćevapi su dostižni, provereno.

Grad u kojem neki preživljavaju berući višnje i grožđe, žanjući lavandu i smilje…

Grad u čijem sekend hendu za svoje skupe butige kupuju dubrovačke sinjorine i gospoje.

Grad iz kojeg i danas u Dubrovnik ide mladež da bi kod bogate vlastele čistila i tako zaradila koji dinar…

Grad u kojem se s mosta ne skače iz depresije, nego zabave.

Grad sa Starim gradom u kojem gotovo da više nema ništa staro, osim pokojeg starog prolaznika koji se sa svojim starim mislima gega novim popločanim stazama…

Grad u koji se svojevremno, usled rata, a na putu do Beograda, preselila i vlasnica trenutno najboljeg beogradskog brenda – “Ferdinand knedla”. Kad ih vidiš – knedle, nije ti dobro jer znaš da ne umeš stati…
Grad 16 platana, ispod kojih trebinjski gosti najradije piju kafu. Kada pitate Trebinjca koliko je platana, spremno će ispaliti: “Ma ko ih je brojao, care?!”

Grad u kojem bi šačica rokera, predvođena Darkom, rado videla “Hladno pivo”! Mile, čoveče, ti si na potezu!

Grad u kojem đaci devetih razreda razbijaju matematiku. Među njima i jedna Sara.

Grad na čijem je obodu manastir Tvrdoš. Sesti ispod manastira i gledati Trebišnjicu. Duuuugo… Totalni reset i defragmentacija mozga…

Grad najboljeg pršuta, ma kakav onaj čuveni “njeguški”, za njega se meso dobavlja iz Holandije. Kad ga uredi stari, ovom zanatu vičan domaćin, ogrne solju, utegne, namesti, pršut priča sve jezike…

Grad blizu kojeg je Vjetrenica, ko nije učio, neka ogugla po Googlu.

Grad nadomak koga je izletište Lastva, ludilo od zelene boje, drveća i vode… Fali samo Dejvid Geta da kroz ovu lepotu provoza dušu…

Grad na koga je, kažu meštani, velika politika bacila oko… ??? Duga je to priča…

Grad krcat turistima koji su krenuli ka moru, pa zastali ovde, kupili stan, i ne mrdaju dalje… Ima i stranaca-meštana, neki od njih bili su u vojnoj ili civilnoj misiji raznih kforova, sforova i drugih fora… Potpuno odlepili za gradom…

Grad svakodnevnih malih junaka i velikih političkih kukavica i neznalica. Grad ljubaznih i pristojnih ljudi, ima, naravno, i onih drugih…

P.S. Kad iz Trebinja – jednom ipak – moraš krenuti kući – treba poneti grančicu smilja ili pelina (žalfije), može i oboje, grančice pažljivo saviješ u teglu i otvaraš samo na severnih minus 20. Pomaže, provereno… Do narednog leta…

Snežana Miletić