Službenik ambasade Narodne Republike Kine značajno je podigao obrve, i nakon što je dugim pogledom osmotrio mene i mog sina, upitao je:
– Gospodine, zašto želite državljanstvo naše zemlje?
Tu sam ga i čekao. Moji glavni argumenti, uglavnom, više nisu postojali, ali su upravo zbog toga imali najveću težinu. Uzeo sam vazduh punim plućima i krenuo da nabrajam. Ovako.
Čukundeda mi je rođen u Otomanskoj imperiji.
Umro je u Austro-ugarskoj monarhiji. Pradeda mi je rođen u Crnoj Gori.
Umro je u Kraljevini Jugoslaviji u kojoj se rodio moj deda.
Deda se borio da opstane Kraljevina Jugoslavija, ali mu to nije pošlo za puškom. Tako mi se otac rodio u Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji.
Samo nekoliko meseci nakon što mi je deda umro, rodio sam se ja, a oba događaja su se odigrala u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.
U međuvremenu se SFRJ raspala, pa mi je otac umro u Saveznoj Republici Jugoslaviji, koju sam ja nekako preživeo, ali ona nije.
Sin mi se rodio u Državnoj zajednici Srbija i Crna Gora.
Iako porodično kratkoveki, uspeo sam da preživim i SCG, pa trenutno živimo u Srbiji.
Međutim, ne postoje matematički proračuni, astrološke prognoze, niti politička predviđanja koja bi barem približno mogla da odgovore na pitanje u kojoj državi ću, kad za to dođe vreme, ja umreti, a u kojoj će se roditi moj unuk.
A s obzirom, dragi gospodine, da vaša država traje već 4.000 godina u kontinuitetu, mislio sam da mi je najsigurnije da postanem Kinez.
Osim toga, kako iz priloženog vidite, nadrljali smo ko žuti tako da ni boja kože neće biti problem.
Sad je službenik ambasade duboko uzdahnuo, metnuo glavu među šake i posle dugog razmišljanja, progovorio:
– Gospodine, argumenti su vam više nego ubedljivi, ali, na žalost, moraću da odbijem vaš zahtev. Možda biste vi kao Kinez bili sigurniji, ali sa vašim pedigreom četiri milenijuma Kine bi bilo ozbiljno dovedeno u pitanje. Jer, ako vi postanete kineski državljanin, ko će nama garantovati da se vaš unuk neće roditi u nezavisnom Tajvanu, a vi, daleko bilo, otići na onaj svet iz neke buduće carevine. Žao nam je.
Službenik se učtivo naklonio, a ja sam pokunjeno napustio ambasadu. Molbe i dokumente bacio sam u prvi kontejner, a u fascikli mi je ostao samo papir na kome sam bio napisao predlog mog novog imena koje je na najbolji način povezivalo poreklo i buduću otadžbinu.
Da sam uspeo kao Kinez, zvao bih se Vu-ka-šin!
Ranko Pivljanin / „Čivijaške novine“
Be the first to comment