Živimo za 10 dana odmora na kom žene kuvaju pasulj i prave punjene paprike

Kao što rekoh, nemam decu, ali sam nekad bila dete. A na more sam uglavnom išla sa mamom i kasnije sa mlađom sestrom. 

U mom detinjstvu uglavnom se išlo na crnogorsko primorje u neki privatan smeštaj, naravno zajednička kuhinja je uglavnom postojala. 

Sećam se dobro, mnoge majke su kuvale tada. Tate su tu negde, rade „muške poslove“(šta god to bilo dok ste na moru), a mame u tim zajedničkim kuhinjama gledaju da naprave nešto, sprčkaju, ali da tu bude i neka supica i neko varivo i neka salatica i da bude što bliže onome „što mi kod kuće jedmo“, a i da bude svaki dan nešto drugo.

To „sprčkavanje nečeg na brzinu“ nikad nije moglo da uzme manje od sat vremena, a vrlo često i više. I tako maloj mi je bilo jasno da te žene tu nisu na odmoru.

One samo obavljaju svoju dužnost u drugačijem ambijentu.  Slike tih zajapurenih žena nad loncima se sećam. Ali ću vam reći čega se ne sećam. 

Ne sećam se šta sam ja jela na moru. Moguće je i zbog toga što hrana nikad nije bila predmet obožavanja što se mene tiče. 

Znam da je bio neki mali plavi frižider, neki sendvič se nekad napravi, neka mekika na plaži neko parče pice. I gle čuda ništa mi nije bilo. Nikakva strašna bolest me nije snašla.

Sećam se moje mame opuštene, odmorne barem tih deset dana, sećam se da smo uživale da nam je more mirisalo, da sam na plaži bila srećno i slobodno dete bez trunke nervoze a da se hrana rešavala nekako usput (nismo jele po skupim restoranima).

Kada nije bilo para na more se nije išlo. 

Evo sad  iz izvora na fejsbuku saznajem da prava majka neće sebi dozvoliti takvu vrstu komfora da se zapravo i odmori na moru. 

Ili all Inclusive ili kuvaš svaki dan

Dve su opcije. Ili imaš para za olinkluziv varijantu u nekom hotelu. Ili kuvaš svaki dan.

Drugačije jednostavno ne brineš dovoljno o svojoj deci. Zamrznuto kuvanje od kuće se ne računa.

Gotova jela se takođe ne računaju. Prema onome što se može pročitati na mrežama koje okupljaju majke najbolje je napraviti plan kuvanja za tih deset dana.

Plan kuvanja. Za more. 

Još je važnije od kuvanja na moru napraviti neku vrstu ultimativnog dokaza požrtvovane majke,  jer, uveriće vas ove žene, drugačije deset dana sa decom na moru ne može.

Obavezno napisati šta si prethodnih pet godina kuvala svojoj deci na moru. I to uz komentar: „Ja  gledam da sprčkam nešto na brzinu: recimo jedan dan pasulj, a drugi dan punjene paprike. I eto već četiri dana imamo šta da jedemo.“

Kako se sprčkava pasulj na brzinu nemam pojma, možda je prost, ali svakako zahteva vreme.

I naravno dodati „zamrznuto od kuće nikad ne bih nosila“ ili „moji su kod kuće navikili na domaće“. Što znači da ako je slučajno nekoj mami muž rekao – „Ma opusti se snaći ćemo se za tih deset dana nekako, nećemo umreti od gladi“ – to znači da njena kuhinja nije dovoljno dobra, pa se eto bez njenog kuvanja može tih deset dana.

Ne, ovo su majke bez čijeg kuvanja se ne može ni deset dana. I zato su one bolje od svih drugih majki.

Da li je zaista dobro to što kuvamo deci na moru?

Uvek je naravno glavni razlog za ovakav „odmor“ briga za dečiju ishranu.

Kako su to uglavnom porodice koje ne mogu da priušte sebi obroke u restoranima ili olinkluziv varijantu u hotelima, smatraju da deci treba priuštiti „kakvo takvo more“ a da razlike u meniju u odnosu na režim kod kuće moraju biti minimalne. 

Kakva je zapravo poruka toj deci dok gledaju svoju majku da kuva na moru?

Zapitate li se nekad šta svojoj ženskoj deci poručujete time? 

Da li ćerke treba da se spremaju za to da će jednog dana kad odrastu, njihova letovanja biti kod šporeta ali uz pogled na more?

Da li sinovi treba u budućnosti da traže ženu koja je isključivo spremna da sprema pasulj  u Sutomoru inače nije materijal za brak?

Ili će možda upravo zbog slike svoje majke kako puni paprike na moru tražiti nešto potpuno suprotno ? 

Zar deci šaljemo poruku da tako godišnji odmor treba da izgleda?

I ceo životni standard – radiš cele godine, odeš na more na čekove, pa tamo deset dana kuvaš? 

Kakva će im sećanja biti kad pomisle da su na plus 40 na moru, kad ti se jede eventualno pica parče ili mekika, morali da jedu pasulj u dva popodne jer se majka pomučila da ga spremi?

Možda bi toj deci više značila opuštena, nasmejana, majka koja nigde ne žuri, koja nema podočnjake, koja treba da brine o njima, a ne da  čuči nad loncima čak i dok traje tih deset dana koji se čekaju cele godine. 

Ja sa tih odmora pamtim kad mi je mama prvi put pokazala more iz autobusa. Kako mi je obukla novu haljinicu teget na tufne da idemo  da šetamo uveče.

Kako se i ona tad doterala i obe smo bile lepe i nikuda nismo žurile.

I ustajale smo rano ujutru samo da uhvatimo to prvo najblaže sunce na plaži. I kad sam joj pokazala da mogu bez mišića u duboko.

To su uspomene sa mora, hrane se zaista niko ne seća. 

Ako vučemo džak krompira u Grčku, možda ipak nemamo para za more?

Kuvanje na moru je uvek naravno iz finasijskih razloga.

A pošto gotova jela i snalaženje sa picama i mekikama ne dolazi u obzir, onda prosto mora da se vuče paradajz, luk, jaja i paprika iz Srbije . Pa, ako je to jedina opcija za more, možda onda ipak i nemamo para za more?

Mnogi će reći eto da deca vide barem neko more. 

Možda nije loše da se i jedne godine preskoči takvo more, pa se sledeće godine ode ko čovek bez pitanja „jel imate zamrzivač u apartmanu i kako vam rerna radi“. 

Možda može da se ode pet dana u neku banju koja ima programe za decu, produženi vikend na planini ili neku opciju koju ipak sebi možemo da priuštimo a da liči na odmor.

Ali nije li lepše kad dete u septembru u školi kaže bio sam u Grčkoj  nego bio sam u Sokobanji? 

Kuvanje na moru nije ultimativni dokaz požrtvovanog majčinstva.

To je ultimativni dokaz našeg zastrašujuće lošeg standarda. I naše još strašnije potrebe da taj standard sakrijemo, sami od sebe zamaskiramo ga i lažno se relaksiramo rečenicom „Eto i mi smo baš išli svake godine u Grčku.“ 

To je naš slab povez na očima pred istinom da i nakon godinu dana mukotrpnog rada zapravo nemamo para ni za deset dana na najjeftinijem grčkom ili crnogorskom primorju.

luftika.rs

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.