NEMOJTE ŠTA ZAMJERIT

Gledaj svoja posla. Mani se gluposti. Super ti pišeš i sve je to tačno, ali što ti to treba? Bez veze se zamjeraš, a ništa ti ne fali. Šta je to tebe briga? Gledaj ti sebe. Ti nećeš ništa postići, samo sebi navuć’ problem.

Prvo ide ona priča: „Završi prvo srednju, pa pričaj nešto“, pa kad je završiš ide, „gledaj ti kako ćeš položit’ ispite, mani se ćorava posla.“ Posle toga vjerovatno ide: „Gledaj ti da nađeš kakvog posla, da te ko ubaci negdje. . .“ Ipak, nikad ne ide priča: „Bori se za sebe, ganjaj pravdu, pravičnost. Budi borac za svoje ideale.“

A za truli sistem nema ni riječi, ni slova. Za takvu priču može neko zamjerit’. Svi sve znaju, ali niko ništa ne poduzima. A i kako da poduzima, šta će reći narod? Zamisli čuje neko da si drugačiji, da hoćeš nešto da promijeniš, pa makar svijest ako ništa drugo. . .

Mi smo takav narod. Jedno se misli, drugo se radi. Ali, najvažnije je šta drugi misle o nama.

Ako se ko posvađa u kući (zamislite, niste jedina „najgora“ porodica u komšiluku), obavezno se zatvaraju prozori, tonalitet smanjuje radi komšija, jer: „Šta će komšiluk pomisliti o nama?“

Rodilo se dijete, taman mu ime dali a niste zakazali krštenje? Šta će pomislit’ narod? A dijete poraste, krene svojim putem, od vjere ga zanima horoskop, uđe u crkvu sticajem čudnih okolnosti sa društvom i pita drugare: „A šta ste vi to tamo radili kad smo bili unutra?“ (Osoba je krštena pod Ostrogom, što je, koliko se može primijetiti, najpravoslavnije i superiornije od „običnog“ krštenja u tamo nekom „nižerazrednom“ manastiru.)

Imamo običaj da mašemo i da se zahvaljujemo vozaču na pješačkom prelazu. Ipak, on je stao nama na 4 do 5 sekundi (jer smo požurili preko prelaza, ipak, nije red da ga zadržavamo), pa eto, da ne zamjeri štogod, jer je baš nama, običnim smrtnicima stao.

Što se žališ profesoru na slabiju ocjenu, na zapis, na neopravdani čas (To je tek fenomen. Još da nađemo stavku u Zakonu gdje stoji da profesor može izbaciti sa časa, a možda nekad i donesu takvu odluku, sve je danas moguće)? Uzeće te „na zub“, ispeglaće dnevnik na tvojem broju, pa će te svi otvarati. Bez veze se zamjeraš.

Ili redovna priča (iz fotelje): „Šta ova opozicija ima od mirnih protesta? Pa što ne odu, ne zapale zgradu vlade, nemaju ništa od toga.“

Uz propratno razmišljanje: „Pa nisam lud da idem tamo, na te proteste, da me snime kamere, pa sutra da imam problema. Neka ih, nek’ protestuju, ali, ako im uspiju protesti, pridružiću im se.“

Šta ima veze što se neko u haustoru ne zna ponašati, što ti ne da spavati, buši zidove u 8 zora, pravi žurke do kasno u noć, budi ti makar staložen i miran. Budi ti normalan. Šta se imaš zamjerati? Pa, nećeš ga ti valjda učiti šta je suživot, šta je bonton.

Ako, ne daj Bože, neko umre od bližih, pa nemoj da svijet vidi da si se u dogledno vrijeme nasmijao negdje u javnosti. Valjda narod zna bolje kakva je muka i bol. Crninu nemoj da si skinuo 40 dana (poželjno do godinu dana, a ako se nosi i posle, pređena igrica – svaka čast), šta će narod reći?

Ipak, ima i ona druga strana, u kojoj je sve dozvoljeno, samo ako je izmaknuto od očiju javnosti, ako se ne zna. Tu nema ko da sudi, ko da štiti „zakon“, pa tako kodeksi nisu obavezni, a sa njima nema ni etike ni morala. Tu je slobodna zona.

A za iste stvari, ako se „izofiraš“ pred narodom, dobro se pazi!

Dobar glas daleko se čuje, a loš još dalje.

Kultura pokušava da prodre, ali jak bedem primitivizma čvrsto stoji. Stara je to gradnja (bez tendera).

I za kraj – nemojte šta zamjerit’!

Đ. V. / Leutar.net

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.