“Šampion, onako usput”, ponovo jaše

Svašta sam vidio u ovih 4-5 decenija.
Vidio sam psa koji se smije i koji je bio pametniji od nekih ljudi koje znam, a veći čovjek od većine. 

Vidio sam Exit, nekoliko puta, baš kada ga je trebalo vidjeti.

Vidio sam jednom divokoze razbacane kao nasumično okačene slike u kanjonu Sutjeske, na jezivo visokoj vertikalnoj litici, bez nekih jasnih izbočina.

Čak i moji najrođeniji su mislili da sam opet, nakon osnovne (aje dobro, srednje), počeo da lažem iz čista mira. 

Srećom, pojavio se internet, pa ako laže divokoza- ne laže rog.

Vidio sam osobe koje su u sred mijenjanja pola, tako da nije baš lako prepoznati šta su. Nemam apsolutno ništa protiv njih, samo mi je to bilo uh, s obzirom da dolazim iz manje sredine.
Vidio sam Halejevu kometu (ili barem tako mislim- u nešto sam zurio onomad), vidio Šabana na bini, vidio sam rađanje života.
A i umiranje.
Vidio sam dobročinitelje koji mijenjaju ili spašavaju živote ljudima, a ne žele da se zna i priča o tome. 
Srećom, imam takve i među prijateljima.
Vidio sam Piksija i Noleta.
Vidio sam kako je zajebano biti svoj.
Vidio sam VIII3.
Vidio sam i rat, i sve njegove momentalne, kumulativne i sporo-oslobadjajuće posljedice.
U stvari dva rata.
Na dva kontinenta.
Vidio sam firmu, čiji logo tvrdi da je prijatelj mušteriji, a onda tu istu mušteriju prikolju vidljivim i nevidljivim nametima.
Vidio sam i lika koji je u Trebinju trenirao džudo kao mlad, pa otišao u Ameriku. I nakon 15-ak godina, iz ljubavi, eto onako usput, počeo opet da trenira. 
Za svoju dušu. 
I postao prvak SAD-a.

Ali evo ovo nikad nisam vidio, barem ne do sada: 

Da neko ko je kao mlad trenirao džudo, otišao u Ameriku, i nakon 15-ak godina, iz ljubavi, eto onako usput, počeo opet da trenira, za svoju dušu. 
I postao dvaput zaredom prvak Sjedinjenih Američkih Država.
E to još nisam vidio.

Nemojte dalje čitati, ako niste pročitali ovo.

A ako jeste, idemo dalje. 

I otišao je u Kankun, u Meksiku.
I ponio je sa sobom rovito rebro, koje je kvrcnulo na treningu mjesec dana prije tog svjetskog.
Iako uvijek dobro zna šta radi, kako treba da radi, iako je pragmatičan, praktičan i studiozan, ovo mu je bilo nešto sasvim novo.
Da li je zaraslo dovoljno?
Ipak je otišao, ne znajući kako će se kost ponašati i znajući da se zadnji mjesec nije pripremao po planu.
Rebro je opet napuklo, u prvoj borbi, protiv Argentinca.
Ni trunke kajanja i žala u glasu.
Biće još Svjetskih prvenstava.

Kada kvar dozvoli, nekad pređem preko 1000km, samo da bi on popravio kamion.
Jer kako prednjače u dosta stvari, tako Ameri predjace i u deranju mušterija; ovde nije nemoguće za kvar na putu, čija popravka realno košta 100$, platiti 5.000 istih. Pogotovo su im dragi ovakvi kao ja- čije znanje oko kamiona seže samo do uspješnog mijenjanja sijalice.
Nastavio, dakle ja, dolaziti kod njega. Moram, radi kamiona. 
A dolazio bi i iz čista mira; više sam navikao svraćati. Samo još kada bi ovo moderno robovlasništvo to dozvolilo.
Pričamo nedavno, negdje u aprilu, pretresamo teme i dođosmo, je li, do džuda. Kaže, “Idem na US National Championship opet.
Prvog juna, u Las Vegasu”.
Nije mi trebalo puno, rodi mi se ideja da se epski “žrtvujem”, i odem u Vegas da gledam takmičenje.
Samo da me dispečeri uspiju dobaciti tamo.
Još reče da je takmičenje u Westgate hotelu, a ja u posjedu kupona od 50% popusta, baš za taj lanac hotela.
Kako divan alibi za par dana u Vegasu 😉 
No, bog kamiondžijstva nije podržao moj plan.
Ajde, rekoh sebi, svakako bi bilo mučno patiti se cijeli vikend u centru Las Vegasa i vrhunskom hotelu, te tog prvog juna uživah u sedmom krugu pakla za kamione, zvanom Filadelfija.
Ujutro sam mu na viber poslao poruku -Srećno!-.
On malo kasnije odgovorio, “Hvala” preko sms-a, sa slikom raskošne dvorane.
Vozim tako i pitam se s vremena na vrijeme kako mu ide.
Pa kao iskusni labilni paranoik, preispitujem jesam li ga možda malo opteretio sa mojim “Hej, drugi dio priče je spreman, samo uzmi zlato”, ili “Hej, doći ću da gledam takmičenje….” 
Jer kažu da se teže održati na vrhu, nego doći do njega prvi put.
Već je predvečerje.
Pomislih “mrka kapa”, čim se nije javio dosad. Prestao sam misliti o takmičenju jer sam u centru Filadelfije; borim se za život medju 300.000 auta i molim se da uspijem fizički ući sa kamionom pred malu firmu koja je odredište.
I onda kratka, jasna, a možda i stidljiva poruka: 
“1st place”
I opet mozak izbaci: 
Pa kako jebote!!??
Svašta.
Jupi. Nisam izdržao, nazvah.
“Bilo čupavo, bacio me odmah u prvoj borbi Rus na vazari, jedva sam se izvukao”.
A onda kao neka melanhonija, “Ma nisam se spremio kao što sam želio… ne znam kako sam izvukao ovo…”. 
“Pa jesi sretan?”, upitah.
Kaže ‘jes.
Onako… ko da govori da bi mogla kiša za satak, pa ne bi bilo loše skloniti podmetač sa stolice na balkonu… 
Dobro, ne slavimo svi isto.
Ja na primjer zamalo nisam probio glavom krov na kamionu kad je Nole uzeo Roland Garos prije par ljeta.
Jasno je u glasu da mu je malo krivo što nije stigao da se spremi kako je htio i što mu je u jednom momentu, kako kaže, bilo svejedno hoće li dobiti ili izgubiti.
Zna on u čemu je problem, a znam i ja.
U zadnje vrijeme sam bio u radnji par puta, a i čuli smo se par puta u pregovorima da idemo na UFC meč, tako da sam u toku.
Od 6 sati ujutro, pa do ponoći, taj čovjek je radio prije takmičenja, 6 dana sedmično. 
I tako skoro mjesec dana. 
I ugrabi trening u međuvremenu.
Ponekad.
Alfa i Omega je u radnji, hoće sve da posloži, da kamioni budu popravljeni kad je rečeno, i da posao ne trpi jer njega neće biti par dana.
I taj ritam uzima danak, pa je nemoguće psiho-fizički se kvalitetno pripremiti u tim uslovima.
Ipak, ovi njegovi protivnici se ne bi složili samnom…
Sjetih se sada i ovoga- kad sam se već razvezao o njegovom poslu. Nikada, za mojih 50-ak posjeta radnji, ama baš nikada, ga nisam vidio nervoznog, ljutog, da se dere na radnike ili bilo koga, niti da povisi glas. Osim u šali.
Uvijek nasmijan.
Samo jednom je bio, onako… šutljiv.
Ja pitam je li sve ok, kaže on “Ma neki virus me sahvatao, pa se brinem da ne dobijem upalu pluća opet.”
Eto, sve ovo spomenuh da bi mogao da ubacim da je radio nedavno pod upalom pluća. Jer ovde ne može da se ne radi. Niti par dana. Nou-nou…

U jednom od mnogobrojnih blic razgovora, onako u prolazu, dok mi popravlja kamion, rekao mi je sa popriličnim žarom: “Vidi, sav ovaj rad i raspadanje od posla ću da uduplam ako treba. Jer hoću da moj mali NIKADA ne prođe kroz ono šta sam ja prošao…”
Riječi težine volframa.
Znam sve iz prve ruke.

Mali će, kada poraste, i kada bude držao ova dva zlata u ruci, da shvati šta je stari uspio da napravi, pored svega šta radi za porodicu.

Nisam neki prognozer, nekad ubodem, nekad fulam.
Uvijek napravim facu kao da znam o čemu pričam.
A eto, ovaj put zaista znam.
Mark my words, što bi se reklo u Hercegovini.
Ili, zapamtite ovo:
Mali će držati u ruci i tatinu medalju sa Svjetskog prvenstva.
Prije ili kasnije.
Jer čini mi se, ako je Dado bude želio i ako ga zdravlje posluži- ta medalja i neće imati baš puno izbora.

Danilo Dado Janjić 
Dvostruki USA šampion
Kategorija 90kg, 35-39 godina

Slike:

• Sa suprugom Mirelom,
• Gold medal,
• Dado na postolju

Izvor: eTrebinje