Počeću ovu priču jednom anegodotom, koja se već godinama prepričava u mojoj široj familiji kada se neko nađe u gostima, ko nikada nije jeo neko jelo sa raštanom, a koje bi se upravo posluživalo.
Ne bih znala koliko je godina stara ta priča, ali radi se o zetu iz Srbije, koji je na par dana došao kod ženine familije u jedno selo u Hercegovini. Legendarna je rečenica, koju je izgovorio nakon što ga je punac upitao: “Dobro zete, je li sve bilo u redu? Kako ti se svidjelo kod nas?“ – “ Sve je bilo u redu, samo drugi put kad dođem, posecite tu biljku!!!“
A pri tome je mislio na raštan – zeleni kupus, koji se za vrijeme njegovog boravka služio svaki dan, nekad za ručak, nekad za večeru, pa čovjeku dodijalo, nenaviknut na takav način ishrane. Dok je Hercegovcima osnovna namirnica i mogu slobodno reći, na neki nacin i dio njihovog identiteta.
Naravno da je i moj muž, koji dolazi iz Srbije, prvi put suočen sa tim nečim zelenim na tanjiru, odslušao tu priču. Herojski je podnio prvu porciju, pa kada su ga pitali kako mu se čini, rekao je da su najbolje od svega domaće suve kobasice koje su se, takodje, našle u tanjiru zajedno sa raštanom.
U škrtom, krševitom području Hercegovine, veoma dobro uspijeva ova vrsta kupusa. Po ukusu je sličan brokoliju ili malim kupuščićima prokelja. Kada se kuva, širi se intezivan, „karakteristican“ miris.
Može da se sprema na tri načina.
Veoma jednostavan način je „načorbu“ (namjerno zajedno pisano, tako izgovaraju u Hercegovini). U hladnu vodu stavi se doooosta suvog mesa, slanine ili kosti pršuta (radi arome) i jedna kašika masti.
Kuva se dok se meso ne raskuva. Zatim se dodaju listovi raštana i krompir krupno sječen i kuva na jakoj vatri. Posoli se po ukusu. I to je to. Kada je stabljikasti dio lista skroz omekšao tokom kuvanja, znak je da je kupus čorba gotova.
Drugi način posluživanja je „podulje“ (i opet namjerno napisano zajedno, umjesto „pod ulje“), tj. kao prilog uz neko prženo meso, kao npr. šniclu ili kotlet. Način pripreme je još jednostavniji nego kao za čorbu. Slično kao i blitva, samo se skuva zajedno sa krompirom u slanoj vodi i procijedi. Začini se sa maslinovim (ili suncokretovim) uljem i krupno sjeckanim bijelim lukom.
Koliko izgovor pojedinih riječi može dovesti do pogrešnog tumačenja ili razumijevanja, pokazuje mala anegdota iz mog djetinjstva, vezana za raštan.
Zbunila sam jednom prilikom moju ujnu Bosanku, kada sam je, dok se na ognjištu kod mog đeda krčkao raštan, pitala: „Je li kupus podulje?“ Nije tada još znala da kod nas tako kažu za raštan kuvan kao prilog i začinjen uljem, pa mi je odgovorila: „Šta ima veze, je li podulje ili pokraće?“ Kasnije je moja ujna često u šali pričala o tome, a svakako je i za nju raštan bila nepoznata biljka dok se nije udala za Hercegovca.
Od lista kupusa pravi se i odlična sarma. Listovi se prvo malo omekšaju u kipućoj vodi kako bi se mogli savijati. Sve ostalo je isto kao kada se pravi i sa kiselim kupusom, ali je važno da se krčka zajedno sa dosta suvog mesa.
Nedavno sam posjetila moju tetku, koja je jedina od njenih braće i sestara ostala da živi na selu. Njeni doci (vrti), puni su stabljika raštana, koje mi je ponosno pokazivala u šetnji kroz njeno imanje.
A podrumi – puni suvog mesa 🙂
Šta mislite, šta sam joj rekla da spremi, najavljujući joj da ću doći? Raštan „načorbu“, naravno.
Ovako to izgleda kod moje tetke, jednostavno, ali ukusno – boca sa domaćim vinom obavezno se mora naći na stolu.
Kasnije mi je tetka za trpezom ispričala da nisam jedina i da joj se svi gosti najavljuju sa:
“ Meći rastan, dolazimo!“
Be the first to comment