Marčelo – Pismo vanzemaljcu

Reći ćeš da smo te mi zvali, da nije fer
da ti sada kažem: ”Vrati se, ovo nije svet
koji hrli da grli turiste i vrvi od vrlih, ne.”
Zar da te lažem? Zar tebe? To je greh.
Praštaj za poziv, al’ nismo ga ni slali svesno,
niti sa željom da zbog nas letiš tako daleko,
da napustiš zbog nas svoj mir, mrak i večnost.
Ti, dar i svetlost… ovde ti nije mesto.

Jer, život pored nas bio bi k’o život naš…
a nije vredno ni da fotkaš takav jedan pejzaž.
Čim dođeš, videće ti boju. Reći šta znači.
Šta si zbog nje. A onda će dodati začin:
dodeliće ti naciju i kazati da je svetinja,
da si i ti junak zbog junaštva svojih dedova,
da si i ti loš zbog drugih iz svojih redova,
da si i ti dobar jer je neko bio pre toga.

Ovo je tvoja zastava, ovo je tvoj dres.
Kada vidiš drugačije, ti nassrni kao zver.
Jer i oni su tako na tvoje, il’ mi na njih,
il’ već nešto… al’ kakve veze sa tim imaš ti?
Ljudi to zovu sudbinom. Licemerni blef.
To nije ruka više sile, no ruka ljudi od pre.
A kad se gleda iz tvog beskraja, to sve nema značaja.
Sve je čovek vajao prstima svoga očaja.

I eto, to je svet. Eto, to su ljudi.
Prazni i ludi. Mali i glupi. Tuđi.
Ne mogu da ti dozvolim da dođeš… oprosti.
Ne mogu da ti dozvolim da dođeš… razumi.

Dodeliće ti veru. I bićeš te vere.
I ginnućeš ako treba za tu veru bezveze.
Objasniće ti da to Bog hoće od tebe
oni što ga gledaju kroz prizmu svoje ćudi bedne.
Ulizuju se njemu isto k’o u firmi šefu:
mole ga, cmizdre i stenju, traže od njega nešto.
Eto ti kako oni shvataju vrhovno dobro:
kao sujetno biće koje želi ulagivanje vešto.

Simbol ljubavi shvataju k’o bolesni ego,
kome treba da ga mravi hvale da mu bude lepo.
Kada tako pojme svetlost, kako tek pojme tamu?
Đavo u redu na birou rada prosi za hranu,
jer suvišan je svetu gde je r a t uvek u toku
da ljudi dokažu čiji to bog ima većeg đoku.
Jer, ako ima boga, on je samo jedan.
I ne treba ti mač i crkva da mu budeš odan.

On od tebe jednostavno želi da budeš dobar,
a ne da plaćaš popa i da se šlihtaš do groba.
Ako sve ovo ikad kažeš, izdajnik si roda.
Jer ovde si to: vera, nacija i boja.
Ljudi u m i r u zbog toga, zbog slučajne lutrije,
a da su izvučeni drugde, sve bi bilo drukčije:
voleli bi ono što sad m r z e jednakim žarom,
i opet bi im bilo vredno da to plate glavom.

Na kraju, ostaje onaj najteži zalogaj:
da sprečimo tvoj dolazak i molimo oproštaj.
Oboje smo slomljeni, al’ nemamo petlje za pokušaj…
oprosti nam.
“Dobar dan… dosli smo zbog abortusa…”

Marčelo – VIDEO

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.