Opet su me ufatili da jedem veliku čokoladu od riže. Nek idu u vražiju mater onu mahalsku.
– Mama, šta to ti jedeš?
– Mrš u sobu, bolan! Rekla sam da je stara čokolada! Ko si? Jesi kondukter u tramvaju? Jesi li vlast?
Kupila sam gadovima dva sladoleda, smokije, sok, pichke materine! Sebi kupila ovu od riže, sakrila je u tašnu, tašnu na ramenu nosala vazdan. Nisam je ispuštala. Krila se po kući, po kocku uzmem. Ne mogu je ni sažvakat, neko naiđe. Samo progutam.
Mrš više u pichku materinu dušmansku! Jel šušnem, eto ih sve troje, plus mačak. Kad zovem da mi se doda peškir, niđe nikog. Kad sam glavom opalila u vrata od kuhinje i pala, niko vode da doda. Kad me struja zdrmala, niko da me letvom preko leđa udari. Kad sam otišla da rađam, niko da me za stomak drži, je*ote, ko da sam ih sama pravila!Kad sam odrezala trepavice kineskim uvijačem, svi se smijali!
Kad je čokolada, eto ih, isto lešinari!
Imam i ja bolan svoj psihopatizam i odhebaus da sam vas sto put i rodila i izabrala za bračnog sudruga. Sudušmana zapravo.
Gladne one uši, ne znam na kog su uopšte, ja nikad ništa ne… hebiga, osim ove čokolade.
Be the first to comment