Postoje žene koje se više ne boje

U ovom našem svijetu, koji stalno zahtjeva da se uklopimo u šablone, teško možemo da budemo ono što jesmo. Najgore od svega je što smo već navikli da tražimo svoj odraz u tuđim očima.

Postoje žene koje se više ne plaše. One znaju da je kasno za strah od toga se ne dopadaju, da nekome ne odgovaraju, da nešto znaju, da nisu uspjele. One se više ne boje da priznaju kako ne umiju da naprave tortu „Napoleon“, spreme pilav ili da lijepo nanesu alajner na oči.

One se ne boje da pitaju. Ne plaše se da neće izgledati lijepo i biti moderne ovog ljeta ili jeseni. To im više nije važno. U njihovom životu takvih stvari je sve manje. Više im nije stalo da djeluju savršeno. Sasvim lijepo mogu i ovako. Znaju da je ljepota iznutra. I ne boje se da utonu u sebe jer već odavno žive svojim unutrašnjim životom. Ne stide se da zaplaču – od tuge ili radosti, a umiju i da se smiju.

Prekasno je da se plaše sijedih. Nisu im prve. Ni bora. Sada ih dobijaju samo od osmijeha. Kasno je da se boje šta će o njima misliti kolege, svekrva, drugi ljudi.

Odavno se ne trude da im sve bude čisto i oparno. Ne brinu ima li glutena ili nema. Jedu šta im se sviđa, čak i noću. I uopšte se toga ne stide. One znaju da piti i pušiti nije štetno. Štetno je ne disati, ne želiti.

Svejedno im je da li je on došao u sedam ili devet uveče. Samo da ih voli i žuri da im se vrati. A glavno – da postoji. Više se ne boje ni da će ostati same. Umiju da ne vide onoga ko ih ne primjećuje i da odu, kad ih neko odbija.

Znaju šta da kažu i šta da prećute.

Imaju za šta da se mole. Sve rade od srca. One su melem za nekoga. Ne boje se da pokažu kako su glupe, debele, mršave. Odavno su prestale da se pokazuju i počele da budu to što jesu.

Rade ono što vole. Vole onoga koga vole. Spavaju s onim za koga ni sanjali ne bi, ako to stvarno žele.

Govore otvoreno, bez uvijanja, o drugima i o sebi. Ne ispravljaju krive Drine, ali se ne klanjaju nikome. Gledaju kroz prste budalama. Čuju tišinu.

Gorka čokolada im je slatka. One umiju da cijene vrijeme – jutro, dan, noć. Ne prisiljavaju ćerku, ne savjetuju sina. Gledaju svoja posla. Umiju da budu same sa sobom.

Više ne krive oca, vole mamu. Ne boje se smrti, zato što su žive.

Postoje žene koje se više ne boje.

Meni je još rano. Ili me je strah…

Marina Stepančenko

 22 

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.