Uništiće nas pohlepa

Mislio sam da smo neuk narod; informatički, pravno i ekonomski vrlo nepismeni, ali nije u tome problem. Sve se ovo se može naučiti, ali od pohlepe nam nema lijeka. „Daj meni i ne pitam za posljedice“ nam je postala vodilja, jedini put kojim idemo. Što vam ovo pišem probaću objasniti.

Juče, u internet čitaonicu dolazi stariji čovjek i traži da mu se otkuca jedno pismo. Neko mu kazao da se tu skenira, piše, šalje itd… Ja kažem da ja mogu, on meni veli da ima jedan papir skenitati i poslati, ja prihvatim i krećem sa poslom. Papir koji skeniram je iz banke, ime, prezime, broj računa… Uzimam pismo da otkucam. Malo mi čudna adresa, završava na dablinmail. com ali šta se imam adresi čuditi, upišem kako je napisano. Kreće pismo:

„Gospodine predsjedniče grupe, upravniče doznaka,“ dobar, ozbiljan početak. Idemo dalje:

„Moje ime je (…), ja sam strani partner gospođice Norah Kamel, Molivos.“
Greškom kucam umjesto strani – stalni partner, pa se nasmijem u sebi, vraćam i prepravljam tu riječ. Pismo nastavlja: „Želim znati mogućnost prebacivanja novca njenog pokonog oca koji je položen u Vašoj banci od strane dr. Albert Kamel meni u moju zemlju zato što je ona najbliža rođakinja meni, ali zbog svog izbjegličkog statusa nije u mogućnosti da preuzme novac. Ja čekam vaš odgovor. Račun je na ime dr. Albert Kamel, a korisnik Norah Kamel. Sav novac što je kod Vas prebacite meni na moj račun na moju banku?“ i još se dole zahvalio, i napisao svoj email, i da se u attach doda onaj skenirani dokument.

Ja, razmišljam šta da radim. Ne mogu samo pritisnuti Send dugme. Jače od mene, moram mu reći, žao mi ga. I pitam ga otkud njemu da šalje ovima poruku. Kaže on da ima tablet odavno, dobio ga za marku, otvorio mu sin nalog na njemu i vidio juče u porukama pismo od ove Norah Kamel. Pitam ga ja zna li ovu Norah, veli on jok. „A znate li ovog dr. Alberta?“, kaže on: „Jok“. „Znaju li oni vas?“ „Ama, jok“, „Jeste li rođaci?““Jok“ izgleda da shvata zašto ga pitam, ali ga i ljutim.

Ja mu kažem da se izvinjavam što se miješam i što je meni ovo očigledno da se radi o prevari i savjetujem ga da ne šalje pismo. I kažem mu ponovo da razmisli, da ću ja spasiti poruku samo da on još jednom razmisli, jer šalje svoje podatke i broj računa nepoznatim ljudima. Uključi se u raspravu i neka djevojka koja je bila za susjednim računarom i potvrdi moje razmišljanje. On, razočaran u ovo što čuje, govori da će razmisliti i da ja ne obrišem poruku. Izlazi iz čitaonice, a ja sa ovom djevojkom potvrdim da smo učinili dobro što smo mu objasnili, hrabreći jedno drugo da je trebalo tako.

Nastavljam da radim neke svoje obaveze. Za pet minuta ulazi opet onaj čiča. Kaže: „Ma, ipak ti pošalji ono pismo. Nema on meni šta uzeti sa mog računa, tu mi samo penzija liježe“. Ja bez puno razmišljanja kažem njemu: „OK, šaljem, nema problema“ i pritsnem komandu Delete.

Izvor: Facebook

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.