Ovako je govorio Stevan Sremac, jedan od najobrazovanijih i najvećih pisaca srpskog realizma

Stevan Sremac (Senta, 23. novembar 1855 — Sokobanja, 25. avgust 1906) je jedan od najznačajnijih pisaca srpskog realizma. Bio je i član Srpske kraljevske akademije.

Iako je kasnije od svojih kolega pisaca počeo da piše, tek u 33. godini, iza sebe je ostavio neka od najznačajnijih romana i pripovedaka srpske proze među kojima su “Ivkova slava”, “Vukadin”, “Pop Ćira i pop Spira” “Zona Zamfirova”… Ova dela su takođe ekranizovana u TV serije i filmove, baš kao i “Božićna pečenica” i “Ono naše što nekad bejaše”.

Rođen je u Senti, ali Stevana Sremca Nišlije smatraju „svojim“. U Nišu je živeo od 1879. do 1892. godine, stvarao, otvorio mnoga značajna kulturna zdanja poput Gradske čitaonice i osnovao pozorišnu družinu Sinđelić.

Glavne odlike njegovog stvaralaštva su realističnost, humor, epizodičnost, tradicionalizam, konzervativnost…

Ovo su neki od njegovih citata koji se pamte i prepričavaju:

Ženidba, to je prosto jedna sreća. Imaš, kažu, punu vreću zmija i među njima jedna jegulja; turiš ruku u vreću pa biraš! E, pa hajde ti sad potrefi baš onu jednu, jedinu jegulju.

• Teško svome bez svoga.
• Dok magarca imaš onda ga i jaši.
• Gde nije koškanja nije ni milovanja.
• Kad pas kobasicu jede, sigurno je ukrao.
• Nije blago ni srebro ni zlato već je blago što je srcu drago.
• Ne mrzim čoveka koji zlo kaže, nego čoveka koji zlo misli.
• Zalud glava kad ne nose noge.
• Prva ljubav i majska kiša plahe su, ali očas prođu.
• Riba i gost treći dan smrde.
• I mesečina može biti pogled na svet.
• Da je voda dobra, ne bi u njoj kreketale žabe, nego ljudi.
• Gde ima vatre, mora i dima biti.

Izvor: Opanak