Rodoljublje otprilike…

Odavno sam utvrdio da srBski patrioti imaju visoka, ali nejasna načela, koja su u izrazitom skladu sa zakržljalim testisima koji ih krase.

Iskreni srBski patriota, kako sebe besramno zove, živi u zemlji Paroliji, u kojoj se uzvikuju parole koje, već odavno, ne znače ništa. Potreba da se dopadnu svima, ili bar svima na onoj strani koja se označava kao „patriotska“, potapa sve desničarske organizacije. Desničar bi, recimo, morao da kaže da je, kao što svaki desničar i jeste po definiciji, zagovornik kapitalizma. Naš to ne može da kaže. Vidi da kapitalizam razvaljuje Sorabiju, pa ne želi da rizikuje da se, hvaleći kapitalizam, zamjeri radnicima. Najdalje dokle smije i može da ide, da bi se, poput seoske udavače, dopao svima, jeste da priplakuje kako ovo nije „pravi“ kapitalizam. To da, u odmaklom 21. vijeku negdje postoji „pravi“ kapitalizam je naivno i nepromišljeno gledište.

SrBski desničar je antikomunista i vjernik, ali ne zato što to intimno jeste, već zato što računa da će takvim stavom privući i vjernike, i antikomuniste, za koje on, družeći se u zatvorenim desničarskim krugovima, misli da su veoma velika grupacija, pa samim tim i veliki glasački potencijal. U tome se, naravno, varaju: u crkvama će naći samo sebi slične, dakle manekene pravoslavlja i folirante, a da se danas raspiše referendum da li bismo nastavili veseli antikomunistički put, ili se vratili u samoupravni socijalizam, rezultat referenduma bi veoma iznenadio patriote. Antikomunizam je već uveliko završena i dosadna, potrošena priča, koja je podignuta na besramnoj gomili falsifikata i danas više nema nikakvu mobilizatorsku snagu.

Ljubav prema Rusiji i Putinu je, takođe, jedan od stubova patriotizma ovdje, iako niko zapravo za to ne haje. I to je samo fasada, za koju iskreni srBski patriota misli da je privlačna masi i biračima. Veliko otrježnjenje je uveliko došlo i očigledno je svakome, ko zrno pameti ima, da od Rusa nema ništa, da ni sebi ne mogu da pomognu.

No, iza svega ovoga što je firma fides žovijalnog patriotizma, krije se ona jadna, mlaka, otužna parolaška priča, iza koje ne stoji ništa stvarno. Patriota brani Kosovo, samo nikom nije jasno kako ga brani? Čime? Parolom „Kosovo je srce Srbije“? „Ne damo Kosovo“? Zaista? Kad ne date, otkud ono već dato?

Ja znam, naravno, da je Kosovo, poslije povlačenja 1999. bilo nemoguće sačuvati. Patrioti bi mogli da kažu, da čemu valjaju: u redu, Kosovo je šiptarsko, hajde da vidimo kako ćemo ga vratiti. Ne, oni ga ne daju. Udara u oči razlika između stvarnosti i snova, koja je ništa manja od one razlike koja vlada između Vučićevih priča o zlatnom dobu i jada u kome živimo. I jedni, i drugi, mislim na Vučića i patriote, svako iz svojih razloga, daleko razmiču život od mjesečarenja.

Nisam jednom, slušajući moje, kako se to danas kaže, hejtere, koji me optužuju da sam drugosrbijanac i strani (nekad i domaći) plaćenik, mislio da se javljaju iz oslobođene Đakovice, a ne iz Beograda, u kome i ja sjedim. I oni, i ja, sjedimo u Beogradu, samo što oni brane Kosovo, a ja ne!? Jedina razlika je u stepenu licemjerja, u stvari.

Nikad nisam čuo nekog od ovih što gore za Kosovom, svetinjama, mnogostradalnim narodom i zakonima da je izvolio objaviti šta bismo mi uradili ukoliko bi, recimo, sačuvali Kosovo. Kako bismo, i odakle, plaćali vojni i policijski aparat koji bi dole morao da bude stacioniran? Kako bismo isplaćivali penzije i plate koje dugujemo Šiptarima? Dječije dodatke? Šta bismo radili sa milion Šiptara u biračkom spisku? Patriota, svaki iskreni srBski patriota, bježi od ove teme. On zna da je Kosovo srce Srbije i praktična pitanja ga ni malo ne uznemiravaju.

U biti svojoj, srBski patriotizam samo potkazuje Vučića, ali ne više narodu, već samima sebi, jer srBski patriotizam i ne misli da se bavi ma čime, sem ispiranjem usta. Iza velikih parola, iza pljuvačine neistomišljenika, iza fraza, kriju se, zapravo, mlakonje i neostvareni tipovi, koji nikad prstom maknuti neće, ali svoj dobar glas traže u tome da izgleda kao da će sjutra jurnuti na Kosovo. Bi oni, ali nema ko da ih povede, jer za kvarat vijeka patriotizma u Serbiji nisu uspjeli da iznjedre jednog lidera ranga ne Vučića, već Marjana Rističevića. Svaki iskreni srBski patriota, koji hoće veći rang, na kraju pređe u evropejce. Svi su patrioti do prve plate i prve kombinacije.

Glavna, neotklonjiva slabost ovog i ovakvog srBskog patriotizma je odsustvo iole pristojnog ljudskog materijala. Osim toga, ispod prividno radiklanih ideologija, kriju se mlake priče, koje nemaju nikakvu definitivu: sve se odvija u nekoj vrsti političkog čistilišta, u kome se vode prazni abrovi, a sasvim se ignorišu ozbiljna pitanja, poput svojinskog modela, produkcionih odnosa, ili društvenog uređenja. Abroše se o vjeri, o tome kako je Tito bio zlikovac, o tome kako Vučić krši zakone i sličnim glupostima, koje su, u osnovi, sasvim apolitične. Jasnih stavova o političkim pitanjima nema, dijelom zato što dunsteri uopšte ne razlikuju politiku od vjere, emocija i nabreklih prsa, a dijelom i zato što bi decidirani zbiljnim stavovima mogli da odbiju zamišljene pristalice, koje ionako neće imati.

Bitna slabost srBskih patriota je i u tome što su sjajno iskontrolisani od službi, tako da su im izbijene teme poput okupacije, stranih gospodara, kolonijalizma, pa čak i banalnih priča poput društvene raspodjele, ili solidarnosti. Zapazili ste da nema patriotske organizacije koja smije da održi protest ispred neke zapadne ambasade i to bi trebalo da vam kaže sve o njima. Ovo je jedina okupirana zemlja u kojoj niko, a posebno patrioti, nisu rekli: „Yankee, go home!“ SrBskim patriotama okupacija uopšte ne smeta, ali smeta Tito. Ne smeta što smo kolonija, ali smeta što ne idemo više u crkvu. Izgori se u ljubavi prema Putinu, ali se ide u Njemačku da se radi. Uopšte, veliko licemjerje vlada među patriotama.

Srećom, ili nesrećom, osnovne ikone i poluge patriotizma slabe: antikomunističke priče cvrkuću još samo prestarjeli dobitnici komunizma i saradnici onoga ko je antikomunizam izmislio, dok priglupe pristalice samo ponavljaju gluposti, zvečeći kao prazne šerpe; novopravoslavlje je propalo i crkve su opet prazne-fensići su pronašli drugu zabavu; poslije 18 godina čekanja da nas Rusija spasi, oslabio je i proruski fanatizam i kremljofili su sve tiši na društvenim mrežama. Neposredni zadatak službi će biti oživljavanje ovog patriotizma, bilo novim licima, bilo recikliranjem propalih ideoloških floskula.

Kad se i ako se pojavi neki, da ne kažem patriotski, već srpski pokret, ili neka ideologija, poznaćete je po tome što će stajati ispred zapadnih ambasada, neće nositi ikone, već natpise Yankee go home, neće imati antikomunistička raspoloženja, već naprotiv: stavove koji će nedvosmisleno tražiti kolektivne oblike svojine i ekonomsko-socijalnu ravnopravnost. Rusija će im biti samo zemlja među drugim zemljama.

Dok slušate antikomunistički, nikolajevski, ikonaški, kremljofilski i šatropravoslavni cvrkut, ništa novo i dobro nećete vidjeti. Samo Dan mrmota.

M.Milenković