Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu, slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas

Pre 102 godine, u Beogradu dva kočijaša su iz duševne bolnice krišom izvezla telo Petra Kočića na zaprežnim kolima.

U to vreme u okupiranom Beogradu bili su zabranjeni svi javni skupovi, pa čak i pogrebne povorke.
Zato je Kočićevo telo, na večni počinak prevezeno krišom.

Sanduk za Petra Kočića napravio je njegov kolega iz bolničke sobe, koji je ležao u duševnoj bolnici jer je umislio da je Bog.
Ushićen jer je par nedelja ranije dobio kaput od preminulog pisca, osetio se potrebnim da mu u bolničkoj radioni napravi sanduk.

Telo Petra Kočića položeno je u sanduk u belom platnu.
Oko lica su mu poređali cveće, a na čelo stavili jabuke.
Tako da je izgledalo kao da se veliki književnik osmehuje.

Niko se nije sagnuo da celiva pokojnika, samo je jedna pacijentkinja rekla da joj je on napisao prelepu pesmu i da takvog čoveka ne mogu da sahrane bosonogog.
Tada su se svi razletili po bolnici dok nisu našli neke crvene papuče koje su mu brzinski navukli na stopala.
Ostalo je zapisano da su mu u tom trenutku na glavu stavili i srpsku šajkaču.

Sanduk je u tom trenutku zatvoren i jedan od najvećih Srba svih vremena sahranjen je bez igde ikog, a umro je u velikoj bedi, sam…

1926. godine, 10 godina po Kočićevoj smrti država je ustanovila Aleju velikana na Novom groblju.
Tu su preneti ostaci generala Miloša Vasića, Jovana Cvijića, zatim Velimira Teodorovića, vanbračnog sina kneza Mihaila, i posmrtni ostaci velikoga Petra Kočića.

39 godina ranije, 1877. godine na planini Manjači u Stričićima nadomak Banjaluke rođen je Petar Kočić.
Pripadao je generaciji srpskih intelektualaca koji su se borili za svoje ideale, ali su zbog njih i postradali.

Vreme u kome je živeo i pisao čuveni pripovedač Petar Kočić bilo je sve samo ne mirno i idilično.
Večito je bio u borbi za oslobođenje i pravdu, borio se svojim najmoćnijim oružjem, pisanom rečju.

Kočić se već u gimnazijskim danima seli u Sarajevo, a put ga na kraju vodi u Beograd.
Međutim, beda ga je pratila u stopu kao najverniji sluga.
Kao i svi velikani 19. veka, i Petar odlazi na studije u Beč.
Koliko god to izgledalo sjajno, beda ga ne napušta ni tamo.

Studirao je filozofiju, noći je provodio bez ijednog zalogaja, smrzavao se u ledenoj sobi, hodao u odrpanoj garderobi, ali snaga i volja da uspije vode ga napred i nije odustajao.
A početkom 20. veka izlaze mu prve zbirke pripovedaka.

Nakon završenog fakulteta, Kočić se vraća u rodni grad i tu zatiče ljubav svog života.
Buduću suprugu Milku je upoznao ispred jednog dućana u Banjaluci, tada joj je poklonio ružu i jednu zbirku pesama.

Milka je kasnije pričala da joj je Petar odmah rekao:
„Ja ću verovatno po zatvorima provesti veći deo svog života, jer ćemo mi svi đaci otpočeti borbu protiv Švabe, koji guli naš narod, otima mu slobodu i ubija sreću.
Ako si na sve to spremna, možeš poći za mene, ako nisi, onda je bolje da me ostaviš pa sa mnom šta bude.“

Petar je još imao običaj da nakon što napiše neko delo kaže:
„E, za ovo ću dobiti ovoliko meseci a za ovo drugo ovoliko“, asocirajući na mesece zatvora.

Na kraju je ljubav bila jača od svega, Milka se nije ni časa dvoumila.
Venčanje je obavljeno tajno, 18. septembra 1904. godine, sat prije ponoći u Banjaluci, a već u zoru su bili na putu ka Beogradu.

I pored velikih priznanja, u Beogradu Petar ne može da pronađe posao, tek nakon nekog vremena postavljaju ga za profesora jezika i književnosti u Srpskoj gimnaziji u Skoplju.
Ni u Skoplju Petar ne pronalazi mira, zalaže se za socijalnu i nacionalnu pravdu, a zbog jednog članka u novinama ostaje bez posla.

Put ga dalje navodi u Sarajevo, gde postaje sekretar „Prosvete.“
Od tada pa narednih godina biva hapšen, proterivan, kažnjavan…
Tako prolaze prve godine bračnog života Petra i Milke.

Iz svega se stiče utisak da je život ovog čoveka bio obavijen tamom i nesrećom, jedan od svetlih trenutaka bio je kada ga je narod njegovog kraja 1910. godine izabrao za poslanika.
Petar i Milka su tada živeli u Banjaluci, Petar je radio mnogo i stizao je da piše samo noću.

Jasno je da je Petar u Milki imao i ženu i ljubavnicu i ogromnog prijatelja, velika ljubav je odolevala vremenu, ali ih surovost života nije ostavljala na miru.
1910. godine dobijaju sina koji umire 1913. godine.
Sledeće, 1914. godine stigla je uteha u vidu ćerke Dušice.

Petar nije stigao da uživa sa ćerkom, jer posle mnogo godina siromaštva, zatvora i progona, počeo je da ispoljava znake mentalne bolesti.
Smešten je u duševnu bolnicu u Beogradu, gde je mnogo vremena provodio sa sestrićem upravnika bolnice, nadarenim hroničarem Milanom Jovanovićem Stojimirovićem.

Stojimirović koji je u bolnici radio kao sekretar, tražeći spas od austrougarske okupacije, u beleškama je detaljno opisao poslednje dane Petra Kočića.

Ostavio je zapisano da je Petar bio uplašen i bled kada su ga doveli, ali da nije bio nimalo opasan, te da je on uživao u razgovoru sa jednim od najpametnijih savremenika.

Kočić sebe nije smatrao ni bolesnim ni ludim i bio je ubeđen da se tu našao zbog nebrige prijatelja.
Govorio je:
„Ja pametan doveden da čamim među ludima.“

Do poslednjeg časa je govorio:
„Samo da dočekam Srbiju, pa ću na Manjaču na lečenje i oporavak.“
I u bolnici je drhtavim rukama prerađivao svoja „Sudanija“, bio je vrlo ponosan na svoj rad i govorio kako će se to igrati u svim srpskim pozorištima, zapisao je Stojimirović.

Nije ipak mnogo trebalo mudrome Kočiću da shvati šta se dešava.
Znao je težinu situacije u kojoj se našao, bolovao je od progresivne paralize, za koju leka nema.

Nakon 6 nedelja u postelji, njegovo stanje se pogoršalo leta 1916. godine, kada i umire u noći 26. na 27. avgust.

Kako ga život nije mazio, a sreća vešto zaobilazila, tako nije ni dočekao oslobođenje, a ostvarilo mu se i predviđanje kojim je oplakao sebe:

„U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu, vajme, i umrijeh.“

Supruga Milka je ostala sa malenom Dušicom da čuva uspomenu na svoga Petra i da prenosi priče o njemu narednih 50 godina, koliko ga je nadživela.

Danas, u Kočićevom rodnom mestu održava se 53. put za redom manifestacija u čast Petru Kočiću, „Kočićev zbor.“
Na Manjaču, putem koji vodi preko planina i ispod planina, uputiće se nepregledne kolone automobila.

Nama ostaje da se nadamo, da bar jedna trećina od 50.000 ljudi koliko ih u proseku poseti „Kočićev zbor“, zna ko je bio Petar Kočić, šta je sve prošao u svom kratkom životu od 39 godina i da znaju kome u stvari odaju poštu.

Takođe nam ostaje da se nadamo, da većina zna da na mestu današnjeg zbora, veliki Petar Kočić je vodio svoje junake kroz maglu i kroz mećavu.
Da je u tim planinama upoznao Težaka, Luju i Mrgudu.
Da je na tom mestu saznao o mejdanima Simeuna Đaka.
Da su Petru upravo na tom mestu odjekivali glasovi suđenja u Sudaniji.
Te da je tu rođena britka misao i jezgrovita reč Davida Štrpca.

Na tom mestu Petar Kočić je čuo „Jauke sa Zmijanja“ i napisao svoje najpoznatije delo „Jazavac pred sudom.“

A ko će se ove godine nakon „Kočićevog zbora“ naći pred banjalučkim sudom, nama ostaje tek da vidimo.
Jer pomenuta manifestacija poslednjih godina ne može da prođe bez masovne tuče, gde dežuraju cele policijske jedinice pod punom opremom.

Da li bi Petar Kočić kritiku ondašnjeg političkog života primenio i danas, kada bi video na šta liči manifestacija pokrenuta njemu u čast, da li bi možda u čast „Kočićevom zboru“ napisao još neko delo ili bi videvši to sve ponovo završio u mentalnoj bolnici, možemo samo da nagađamo.

Isto kao što možemo da nagađamo da li bi podržao pesmu, more piva, tone pečenja koje se spremaju u čast čoveku koji je većinu svog života proveo gladan.

Bilo kako bilo, promenu „Kočićevog zbora“ najbolje ilustruje dole postavljena fotografija.
Naime, sa leve strane je slika iz 1966. godine a kako danas izgleda manifestacija u čast Petru Kočiću, možete videti desno…

Piše: Dean Savičić

 81 

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.