TAJNA VJEČNE MLADOSTI – Jovan Dučić nije Jovan Dučić

Senzacionalna ispovijest našeg velikog pjesnika.

Biću iskren. Kazaću ono što nikome nisam kazao. I otkriću tajnu koju bi uzalud rešavala mnoga pokolenja profesora književnosti, veliku tajnu večne mladosti Dučićeve. Jer u nekim mojim biografijama zabeležena mi je godina rođenja 1874, u nekima opet 1871 (pakosni ljudi tvrdili su da je poslednja cifra tačna, a da je do one druge došlo na taj način što sam ja jedinicu pretvorio u četvorku). Ali ja sam i za jednu i za drugu godinu rođenja isuviše mladolik (o mladom srcu da i ne govorim). Niko to čudo ne ume da objasni.

Evo moje velike ispovesti, evo najveće književne senzacije dvadesetog veka:

Ja nisam Jovan Dučić. Ili tačnije rečeno, ja nisam onaj Jovan Dučić koji je bio učitelj u Hercegovini, pisao početničke pesme, a posle, uoči rata, i one bolje. Taj Jovan Dučić umro je za vreme povlačenja kroz Albaniju.

Bio je to strašan udar za Srbiju. Baš u najtežim časovima iskušenja pokosila je neumitna smrt, jedne noći u Prizrenu, najvećeg pesnika srpskog, Tirteja vojske naše, čoveka koji je hrabrio obeshrabljene, pomagao klonule, podizao pale. Ko je smeo da saopšti vojsci i celom narodu da je umro Jovai Dučić!

Srećom, javiše tada Vrhovnoj komandi da u jednoj đačkoj četi postoji jedan đak koji liči na Jovana Dučića kao jaje na jaje, a koji pored toga piše pesme. Doveli su me odmah pred vojvodu Putnika, jer to sam bio ja, a zvao sam se Đoka Đokić, — i rekoše mi:

– Đoko, odsada ćeš se zvati Jovan. Tako sam ja postao Jovan Dučić. Moje pesme, za koje su dotle govorili da su slaba imitacija Jovana Dučića, postadoše njegovi najbolji stihovi, a moje misli „Blago cara Radovana” riznica mudrosti celoga našeg naroda. Tako je to, kad čovek ima slavno ime…

Ali na stranu sve misli koje bi se na to mogle nadovezati. Da se vratimo na pitanje moje mladosti. Pošto sam ja 1915 imao nepunih dvadeset godina, sve se objašnjava. Sad nemam još ni četrdeset i tako moj mladoliki izgled zaista odgovara MOJIM godinama.

JOVAN DUČIĆ, MLA ĐI

Objavljeno u časopisu „Ošišani ješ“ 1935. godine

 31 

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.