TELEBAK: Zacarila polupismenost koja je gora od nepismenosti

БИЈЕЉИНА, 10. ЈУНА /СРНА/ - Милорад Телебак, лингвиста и аутор популарног ТВ серијала "Говоримо српски".

Srpska jezička kultura nikada nije bila na nižem nivou nego danas, a na javnoj sceni „zacarila“ je polupismenost koja je gora od nepismenosti, ukazuje lingvista Milorad Telebak.

Telebak kaže da Srbi danas, kao nikad ranije, govore i pišu „nikoliko“ i za ovakvo stanje u jeziku oštro kritikuje, prije svih, kolege profesore, potom medije, koji su napustili novinarski stil i prihvatili birokratski.

„Srpski jezik istjeran je iz srpskih škola još prije 30 godina. U školama se ne uči. Istina, nešto malo se uči u osnovnim školama, a u srednjim nikako. U srednjim školama jezik se uči kao književnost. Počeli smo da potcjenjujemo i svoj jezik, i svoj govor i sebe kroz to. Nikada više ljudi nije javno govorilo i pisalo. I narod je počeo da `frazira`“, naveo je Telebak, koji je i autor popularnog TV serijala „Govorimo srpski“.

Govoreći o uticaju medija i novinarskog funkcionalnog stila na jezik, Telebak kaže da ono što novinari danas rade nikako nije novinarski stil.

„Novinarski stil je postojao prije 30-40 godina kada su televizija i radio bili uzor i škola pravog jezika, kada su mediji pisali jasnim i kratkim rečenicama, poznatim riječima… Ono što danas novinari upotrebljavaju nije jezik medija, već politički jezik, birokratski, administrativni, odnosno antijezik, koji nikako ne bi mogao da postoji da ga ne podržavaju novinari, odnosno mediji“, rekao je Telebak, koji je večeras pred brojnom publikom u Narodnoj biblioteci „Filip Višnjić“ u Bijeljini, besjedio o srpskom jeziku, na jednostavan i duhovit način.

On kaže da svi koji rade u medijima moraju biti posvećeni jeziku.

„Ovo kako se sada govori, uprkos prisustvu lektora, predstavlja katastrofu. Oni nemaju pojma o akcentima i akcentologiji“, kaže Telebak.

Telebak je ukazao i da je nepotrebno u jezik nasilno, vještački, rogobatno „ugoniti“ nešto što ne može da primi, jer jezik nikada nije trpio nasilje.

Prema njegovim riječima, ima nebrojeno primjera gdje je nemoguće stvoriti žensku imenicu, a da se ona uklapa u modele tvorbe u srpskom jeziku, da to bude prirodno.

Rodna perspektiva jezika nije rodna nego polna, kaže Telebak, a u jeziku gdje god je to moguće i postoji uz imenicu muškog roda i imenica ženskog roda.

„Nipošto nisam protiv ravnopravnosti polova, ali sada se pod tom nekakvom rodnom ravnopravnošću želi pošto-poto u jezik ugurati da bude obavezno i muški i ženski lik te imenice. U tome se ne ogleda ravnopravnost, a i nema nikakve potrebe za tim. Pitam te borkinje i druge što ne vrate svoje diplome na kojima piše diplomirani inženjer, diplomirani pravnik, ako nisu saglasne sa tim“, rekao je Telebak.

On kaže da je svjestan da jezik ne vole da uče ni oni koji moraju, te je za narod još prije 30 godina počeo govoriti i pisati na jednostavan i duhovit način, da bi svima bilo zanimljivo, ali, istovremeno poučno, praktično i primjenjivo.

Istaknuti lingvista napominje da je njegov cilj, prije svega, bio da razbije predsrasude da je „gramatika drvena motika“, jer to nikako nije tačno – gramatika može biti zanimljiva ako joj se pristupa na isti takav način.

On kaže i da se u posljednjih 20 godina na „bojnom polju“ kada je riječ o jeziku osjeća poprilično usamljeno, te da nema ni podršku institucija, niti pojedinaca.

Telebak je napomenuo da je posljednja reforma srpskog jezika upravo Vukova reforma, ali da su Srbi, zarad zajedničkog jezika, bratstva jedinstva, zajedničke države i sličnog, preko srpskohrvatstog, hrvatskosrpskog jedva došli do srpskog jezika, dok su Hrvati preko srpskog vrlo brzo došli do hrvatskog.

On smatra da je jedino rješenje da se srpski jezik vrati u srpske škole, da se uči, voli i zna, te da bude osnov za izučavanje drugih jezika.

„Prvo treba naučiti svoj jezik, pa na osnovama sličnosti i različitosti izučavati i druge. Bez jezika nema naroda, i treba ga čuvati i njegovati, sistematski i organizovano, putem lektorskih službi edukovati ljude koji javno govore. Štogod se bude dešavalo sa jezikom desiće se i sa narodom“, poručuje Telebak.

Izvor: SRNA

2 KOmentara

  1. Ima tu i Telebakovih zasluga a pogotovo kalemara što viri iza njega:
    Dobrica Ćosić, memoari: “Uputio sam poruku Butrosu Galiju da pomogne pri snabdevanju bolnica u Bosni i Hercegovini lekovima. U toj poruci citirao sam Dostojevskog. Valjda je taj Egipćanin čuo za Dostojevskog.”
    Dr Butros Gali je diplomirao pravo u Kairu, zatim internacionalne odnose na Sciences Po u Parizu, nakon čega je, na istom francuskom univerzitetu i doktorirao. Bio je redovni profesor univerziteta, predsednik Centra za političke u strateške studije celog afričkog kontinenta, Fulbrajtov stipendista i gostujući predavač na Columbia univerzitetu u Njujorku, kao i dugogodišnji profesor prava na Pravnom fakultetu u Parizu.
    Pored naučnog doktorata, imao je i počasni doktorat Pravnog fakulteta u Upsali, postao je počasni rektor Instituta za mirovne studije u Seulu. Poticao je iz poznate egipatske koptske porodice angažovanih političara: deda sa očeve strane bio je premijer Egipta, dok nije ubijen u atentatu 1910. godine, a deda sa majčine strane bio je vodeći egipatski istoričar, sudija i državni tužilac iz devetnaestog veka, čija se šestotomna Istorija Egipta proučava i danas.
    Dobrica Čosić je, s druge strane, završio srednju poljoprivrednu školi “Sveti Trifun” u Aleksandrovcu, odsek voćarstva i šestomesečnu Višu partijsku školu „Đuro Đaković” za vaspitavanje viših i srednjih političkih kadrova.
    Tako da, mislim da “taj Egipćanin” ipak jeste “čuo za Dostojevskog”.
    Mada sve je davno opisao rahmetli Slobodan jovanović tako da se nema šta dodati ni oduzeti
    “Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa možda čak i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa. Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, on nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje. On uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. On sve ceni prema tome, koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u “čaršijskom” smislu, dakle, sasvim materijalistički. S ostalim duhovnim vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekršaji te discipline povlače krivičnu odgovornost. Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom, a sa olabavelom moralnom kočnicom, on ima sirove snage napretek. Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom.

    U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo, koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da nisu živa bića nego materijalne prepone. On je dobar “laktaš”, – izraz jedan koji je prodro u opštu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualaca. Pretpostavimo da se u njemu probudila politička ambicija, i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato će smatrati da je to sada nešto “njegovo”. Iz te svoje tekovine ili, bolje reći, plena gledaće da izvuče što više ličnog ćara. Biće “korupcionaš”, ali neće biti sasvim svestan toga fakta: toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Jedan poluintelektualac, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: “Ko je lud, da se odvaja od punog čanka?!” Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem, kao što bi bilo nepojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan. Politička ambicija jednog poluintelektualca zapravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tome, da se čovek kroz politiku obogati, i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao. Pored poluintelektualca koji je uspeo, ima i poluintelektualac koji nije uspeo. Već pravi intelektualac, nezaposlen ili zapostavljen, gotov je opozicionar. Poluintelektualac u takvom položaju tim je opasniji, što ne zna ni za kakve moralne obzire koji bi njegovo ogorčenje ublažavali. To nije bilo slučajno da su mnogi ozlojeđeni poluintelektualci otišli u komuniste.

    Poluintelektualac je bolesna društvena pojava, koja je obelodanila dve stvari:

    -da je kulturni obrazac potrebna dopuna nacionalnog i političkog obrasca, što se naročito oseća onda kada uticaj ta dva obrasca stane slabiti,
    -da škola koja se ograničava na davanje znanja, bez uporednog vaspitavanja karaktera, nije u stanju sprečiti pojavu takvog društvenog tipa kao što je poluintelektualac.”

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.