Jutra sa Leutara – O mržnji

Čovek ne mrzi drugog čoveka nego samo ako ga se boji, i zato mržnja i strah idu naporedo. Ako se čovek, naprotiv, ne boji svog protivnika, onda ga i ne mrzi, nego ga prezire. Stoga su ljudi koji puno mrze uopšte strašljivci, i imaju žensku ćud i osetljivost; a drugi, sasvim protivno, imaju osobine muževne i ponosne. Prvi su u stalnom uznemirenju, jer se osećaju slabijim od svoje opasnosti, a drugi su neuzbudljivi, jer se osećaju nedomašnim.

Zato bi kakvo gospodstveno vaspitanje čovekovo predviđalo najpre život bez mržnje, a to znači život bez straha. Mržnja je sama po sebi osećanje nisko i ružno, zato čovek ponosit ne može da nosi mržnju, kao što ne bi nosio na leđima džak đubreta. Mržnja zaslepljuje i najpametnijeg, tako da ovaj obnevidi za sve vrline koje bi mogao imati njegov protivnik; a ovo znači uniženje koliko za srce toliko i za razum onog koji mrzi. Smatrajući opasnim i najbezazlenijeg, on smatra najgorim i najnevinijeg. Mržnja tako izopači najširi um, poremeti i najbolje obrazovanje, i iskvari i najčistije srce, da unese nered u celu čovekovu prirodu. Zbog ovog mržnja napravi nekog nemogućim u društvu, a nesnosnim čak i u njegovoj sopstvenoj kući. Mržnja, dakle, najpre pogađa onog koji je nosi.

Ima strašljivaca koji u mržnji prema nekom čoveku omrznu i njegovu porodicu, i njegov narod, i njegov grad, i njegovu zemlju, i njegovog psa pred kućom. A kako mržnja raste ukoliko više raste strah iz kojeg je ponikla, čovek najzad počne da živi u borbi sa priviđenjima. Što je čovek silniji po svom društvenom položaju, njegove mržnje bivaju sve mnogobrojnije, a za drugi svet sve opasnije. Kako uplašen čovek veruje da je sam sebi nedovoljan, on u strahu i mržnji počini prestupe ili zločine koje inače nikad ne bi počinio da nije mrzeo. Koji čovek nije osetio strah pred ljudima, nije imao ni strah pred životom. Mrzeti, to, dakle, znači osamiti se, i isključiti iz svega, i odvojiti od svačeg opšteg.

Jevreji su bili narod koji je u svojoj istoriji najviše isticao obest svoje mržnje. U Starom zavetu ima najsvirepijih primera mržnje za čoveka. Naređuje se vojsci da pređe protivničku granicu i onamo pobije sve ljude, žene, decu, i životinje, i da poseče sva stabla, popali svu žetvu, otruje sve bunare. Po naredbi samog Mojsija, poklano je celo ljudstvo u Hananu. I u sinagogi, za vreme Hristovo, više se podizala graja i svađa, nego što se negovala molitva i propoved. I sam Hristos je proklinjao Jerusalim, i proricao da u njemu neće najzad ostati ni kamen na kamenu. Isterivao je ljude iz hrama Davidovog, i tukao trgovce.

Ima i drugih rasa, čak i najvećih, koje su postajale čovekomrscima, a uvek zato što su bile sklone panici. Italijan je najbolji čovek na svetu, dok ne poveruje da mu je neko opasan neprijatelj; ali od trenutka kad poveruje u takvu opasnost, Talijan ne bira sredstva da upropasti onoga koga se plaši. Pošto je Talijan i po prirodi strašljiv, njegova je politika dobrim delom sazdana od mržnje. Takav je bio i u antičko doba. U starom Rimu, i kad je bio najprosvećeniji, mučeni su ljudi kao u kakvoj azijskoj pokrajini koja je bila najnekulturnija. Najhrabriji i najplemenitiji strani vladari dovođeni su u Rim vezani za kola njihovih trijumfatora, bacani u strašne tamnice kao što je bila jeziva tamnica Mamertino koja se i danas vidi, i onamo stavljani na paklene muke. Nekoliko cezara su ostali primerima mržnje i krvološtva. Neron je pravio iluminaciju na bregu u Vatikanu, spaljujući tela hrišćana, kojom je prilikom poginuo i apostol Petar, raspet naopačke, kao što je i apostol Pavle posečen mačem kao zločinac. I u bednim i nemoćnim hrišćanima gledao je silni imperator svoje glavne neprijatelje. Uostalom, Rim je oduvek bio najpre grad mučenika, a tek zatim grad heroja i svetaca. I docniji Latini su bili ovima slični. Španci su, osvajajući Ameriku, iskorenjivali čitave urođeničke narode; a Francuzi su pravni Vartolomejske noći, masakrirali Jevreje, i to po zapovesti samog Svetog Luja, i po naredbi Kralja Sunce. Patareni su iskorenjivani po zapovesti samog svetog Dominika.

Ima među ljudima i mržnja koje su rasne, kao što su mržnje rasne kod izvesnih životinja U zoološkom vrtu, ako otvorite dva kaveza, izići će životinje koje će jedna drugu rastrgnuti; ali ako otvorite neka druga dva kaveza, životinje koje iziđu iz njih pritrčaće jedna drugoj da se igraju kao deca Ovakvi instinkti urođene nesnošljivosti ili ljubavi žive i među ljudima, ako ne raznih rasa, a ono nekih raznih unutrašnjih konstrukcija Među ovima, nikakav sporazum i dodir, protivan rasnim instinktima, nije moguć u životu. Ovakve mržnje, stvar tamnih impulsija postoje čak i među ljudima jednog istog naroda Možda se pitanja mržnje ipak svode, bar uglavnom, na našu glavnu tezu: da je mržnja u svojoj bitnosti proizvod straha slabog prema jakom.

Bilo je velikih ljudi koji uopšte nisu znali da mrze, ali to su bili heroji: Julije Cezar, Aleksandar Veliki, Napoleon. I ovaj slučaj potvrđuje mišljenje da mržnja nije osećanje hrabrih nego plašljivih. Julije Cezar je manje mrzeo Cicerona nego što je Ciceron mrzeo njega Rimski diktator, istina, potcenjuje Cicerona u svom opisivanju rata u Galiji kao svog komandanta, makar što je Ciceron sa 5.000 vojnika u istoj Galiji nekad branio mesec dana jedan položaj od neprijatelja deset puta mnogobrojnijeg. Cezar je očevidno prezirao kod Cicerona izvesne loše odlike lične, ali ga nije mrzeo. Aleksandar, kriv za ubistvo svog druga Klita, imao je opravdanje da je to uradio što je zločin izvršio samo u pijanstvu. Napoleon nije progonio po zasluzi ni najgore svoje neprijatelje. Za pogibiju vojvode Angijenskog krivio je Napoleon sebe samog, makar što se dobro zna da mu je taj zločin podmetnuo Talejran.

Narodi raspaljive mašte su u njihovim mržnjama bili najsvirepiji, pošto gde je puno mašte ima odveć malo razuma. Žalosno je i pomisliti da su baš dve najpobožnije evropske zemlje, Španija i Italija, uzele bile inkviziciju za jedno moralno i pravno sredstvo. Nemci su imali anabaptističke ratove također svirepe i krvoločne. Nemci će biti uvek svirepi zbog romantizma koji je u književnosti najveća odlika, ali u politici najveća mana njihovog karaktera. U politici je romantizam opasno osećanje, i vodi rasulu kad se unese u državni život. Renan je zato govorio da je nesreća vaspitati jednog vladara u osećanju romantizma. Kao dokaz, Renan spominje kako je još stari Svetonije, biograf Neronov, pripisivao zločine svog vladara, koji je imao i dobrih svojstava, njegovoj usijanoj mašti. Kaže da je mašta, i pored brižljive nastave Neronovog učitelja, filosofa Seneke, bila iskvarila duh ovog vladara toliko da je Neron posle tražio u najstrašnijim zločinima svoje najveće književne senzacije.

Mržnja, kao osećanje podsvesno i nesvesno, izazvano strahom, koji je najčešće zabluda, uvek je i osećanje glupo. Međutim, ni sami filosofi se nisu mogli oteti mržnjama, pošto je i njihovo osećanje straha često bilo jače nego i svetlost njihovog uma Sofisti su odveli Sokrata na gubilište. Strašan je također primer mržnje Volterove prema Rusou. Nisu od mržnje bili isključeni čak ni neki najhrabriji među ljudima. Španski car Karlos V i francuski kralj Fransoa I bili su obojica pravi srednjovekovni vitezovi, ali to nije smetalo njihovoj otvorenoj međusobnoj mržnji. Uopšte, teško se odbraniti da ponekog ne mrzimo, i onda kad nam se čini da se nikog na svetu ne bojimo. U svima nama postoji nekakvo mračno uverenje da je ipak neko od naših poznanika potajno naš neprijatelj, i da neko uvek prikriveno radi na našoj propasti, ili bar da postoji neko ko bi se iskreno i od sveg srca radovao našoj nesreći.

U svakom slučaju, zbrka dvaju osećanja mržnje i preziranja, znači straha i prkosa, izvor je i antagonizma u kojem žive čitavi narodi, i u kojem se prave čitave istorije. I stari Grci su uvek bili više kavgadžije nego megdandžije; a i stari Latini, kao i novi, više su voleli spletku nego otvorenu borbu. Nikada jedna civilizacija nije bila dovoljna da ljude potpuno oblagorodi. Ovo je bila u stanju da učini jedino religija. Nigde se mržnje ne razvijaju koliko baš na kakvom narodnom zboru, zauzetom uopšte obilnim i sasvim opštim brigama. Svaki je parlament poprište ne samo najbesomučnijih sujeta, nego i najrazuzdanijih mržnji. Stari Grci nisu zbog toga držali svoje skupštine drukčije nego pod otvorenim nebom i pred širokim morem, kao što je i sud Areopagit održavan na jednom manjem bregu, u podnožju Akropolisa, imajući pred sobom horizont atinski. Ovakvi svetli vidici trebali su da atinskim besednicima ukrote urođene ljudske potrebe da uvek od nekog strahuju, i da uvek nekog mrze. U svakoj ljudskoj skupštini se već prvog trenutka jasno ocrtavaju sve razlike među ljudima koji je sačinjavaju. Poslanik koji je profesor po zanatu, uvek nalazi druge ljude za nedovoljno školovane i za neznalice; sveštenik, za nedovoljno pobožne i nedovoljno čovekoljubive; oficir, uvek nešto brani, ili nešto napada; advokat, uvek postavlja i jedan problem savesti kao kakvu parnicu u kojoj je glavno da jedna stranka dobije a druga izgubi; i najzad, političar po karijeri, obrće svako pitanje na mogućnost koncesije i kompromisa Postoji danas nauka o psihologiji rasa nemačkog naučnika Vunta, kao i psihologija klasa talijanskog psihologa Nisefora; ali ljudi su podeljeni i na mnogo više grupa nego što su ove rase i klase. Oni se dele na nacije, na plemena, na vere, na staleže, na zanate, na navike, na vaspitanja, na obrazovanja Zbog ovolikih raznolikosti i neminovno izbijaju mržnje i nesporazumi koje je zatim nemogućno suzbiti. Ljudi mrze ne samo onog koji je od njih bolji ili gori, nego još više onog koji je od njih drukčiji: što znači da mržnja nema kraja. Drukčiji čovek, uvek znači zagonetan, dvosmislen, i, prema tome, podmukao i opasan. Drukčiji od drugih ljudi može biti i čovek po boji kože, kose, očiju, stasa, obima, ali sve ovo ukupno malo znači. Pravi „drukčiji čovek” može biti različan od opšteg tipa pre svega po obrazovanju, a naročito po vaspitanju, što znači po navikama i ukusima. A ovo je zatim pravi antipod. Pogledajte koje ste ljude u svom životu mrzeli, i vi ćete videti da nikog niste mrzeli zbog njegovih vrlina ili njegovih mana, nego najviše zato što je bio drukčije izgrađen negoli vi ili vaši najbliži., Ako ovde nije mržnja ponikla direktno iz nečijeg straha pred jačim, ona je ponikla pravo iz neizvesnosti o nečijim sklonostima, i iz nerazgovetnosti nečije prirode, a to je uvek izvesna nesigurnost koja može da postane i strahom. Zato ponova tvrdimo da mržnja potiče pre svega iz straha.

Zato treba prijateljovati najpre sa starim drugovima koji su uvek jasni. Tako se treba i ženiti iz svog grada ili čak i iz svoje ulice, jer čovek smatra dobrom ženom najpre onu koja mu je pre svega razumljiva. A treba birati i vladara koji nije ni puno bolji ni puno gori nego njegov narod. Najopasnije je i za svakog od nas biti nerazgovetnim za druge ljude, i tako izgledati podozrivim. Naročito ovo vredi za javne ljude. Narodi nikad nisu cenili one koji ih prevazilaze. Najveći vladari su najviše zla počinili svojim sopstvenim narodima, više nego i tuđim; i, odista, za njihovu veličinu su sami njihovi narodi prvi platili svojim najskupljim gubicima krvi ili zlata. Zato su uvek i njeni najplemenitiji a ne najsilniji ljudi. Posle Luja XIV, Francuska je bila finansijski bankrot, a posle Viljema II Nemačka je bila razoružana. Čak i posle Napoleona Francuska je bila, vojnički, propalica. Genijalni ljudi su počinili isto toliko zla koliko i dobri.

Srbin je, izvesno, od svih naroda na Istoku, najmanje sklon mržnji. Ne mrzi ni jedan narod oko sebe. Ako uopšte koga mrzi, to je onda svog suseda, kakvog svog Srbina preko ulice, ili onog Srbina na gornjem spratu, ili onog Srbina na donjem spratu. Turci su oborili njegovu srednjovekovnu državu, rušili njegove kuće i crkve, odvodili u ropstvo njegove žene i decu, i čak mnoge prodavali na pazaru. Međutim, Srbin ni danas ne odriče Turčinu čak ni one sjajne vrline koje ovaj nije nikad ni imao. I Hrvata je smatrao svojim bratom! Ne mrzi ni Bugare koji su uvek bili prijatelji njegovih neprijatelja, i uvek išli da se na njegov račun usreće i porastu, ne približivši se ni ljudima svoje pravoslavne vere, ni ljudima svoga slovenskog plemena, ni ljudima svoje turkomansko-uralske rase. Srbin nikad nije prestao da i njega smatra bratom, ne zadovoljavajući se da ga zove bar rođakom. Proterao je jednog svog kralja, kralja Milana, zato što je ovaj bio digao ruku na Bugare, u jednom ratu koji je bio bar politički razumljiv. Ovaj nedostatak otrova u Srbinu, otrova koji je, međutim, priroda dala i najlepšim životinjama i najlepšim biljkama, čini Srbina više slabim nego jakim. Jer dobrota često oslabi čoveka više nego i zloća. Istorija Srba nema ni jedne stranice mržnje i fanatizma. Nikad u svojoj staroj državi nije Srbin znao ni za verske ratove, ni za inkvizije, ni za Vartolomejske noći, ni za suđenje torturama. Bar u istoriji i u narodnim pesmama nema nikakva pomena o takvim načinima, kojima se, međutim, Srednji vek služio skoro po svima hrišćanskim zemljama. Srpski narod je čak jedini istorijski narod koji je svoje kraljeve posvećivao u masi kao svetitelje, a koje i danas slavi među prvim svecima, dok su u feudalno doba baroni i narod bili, naprotiv, krvni neprijatelji svojih vladara. Ima u nas spomena o istorijskoj mržnji prema jednom jedinom licu, a to je bila jedna kraljica grčkog porekla, Jerina, prozvata „Prokletom”. Uostalom, i ta je mržnja više legendarna, nego istorijska. Samo su neznalice pisale da su kod nas Srba u mržnji ubijani vladari. Poznato je da je umro nasilnički jedini srpski kralj, Stevan Dečanski, u gradu Zvečanu, koji je bio ispunjen južnjačkim grčkim i cincarskim svetom. Međutim, kralj Uroš, sin Dušanov, nije bio ubijen nožem kralja Vukašina, kao što priča legenda, pošto je dokazano istorijski da je, naprotiv, Vukašin umro ranije nego što je umro sam Uroš, njegova tobožnja žrtva Po mom mišljenju, nema u Evropi istorije koja je, kad se očisti od šarenih legendi, i osvetli istorijskim činjenicama, pokazivala toliko pobožnosti i čovekoljublja koliko istorija pravoslavne srpske države. Ovo je utoliko čudnije kad se zna da je srednjevekovna Srbija crpila svoju kulturu iz obližnje Vizantije i Italije, dveju zemalja punih zavera i zločina svake vrste. I mali srpski Dubrovnik je bio više pravoslavno vedar, nego katolički mračan: to je bila jedina katolička država u kojoj nije bio spaljen nijedan živ čovek.

Piše: Jovan Dučić

Priredio: Leutar.net

 

1 Komentar

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.