Jutra sa Leutara – O sujeti

Ljudi su većma vezani među sobom njihovim manama nego njihovim vrlinama. Zato je i sujeta jedan od prvih osnova na kojima počiva društvo. Sujetni ljudi najviše se sastaju i najviše se međusobno vezuju, iako takvi sastanci i takve veze nikad nisu ispunjeni nikakvom ljubavlju prema nekom drugom, nego samo slabošću prema sebi. Čak je vrlo retko da se ljudi puno zbližuju po vrlinama, pošto vrline ne traže nikakvu ekspanziju, i dovoljne su same sebi. Ljudi se obično zbližavaju prema istim manama svog karaktera, makar što bi se trebalo prema njima, naprotiv, jedan od drugoga odalečavati. Za mane bi se moglo reći sasvim protivno nego što se govori za vrline: mane nikad nisu same sebi dovoljne, i, za nesreću, traže ekspanziju. Tako čovek koji je naklonjen kocki, prvo će upoznati sve kockare u svom gradu, kao što će dobar naučnik upoznati najpre sve dobre naučnike, a dobar umetnik, sve dobre umetnike. Ženskaroši traže ženskaroše, koliko i same žene. Ogovarač traži one koji i sami vole ogovaranje i intrige. Stoga ako ljudi ne traže uvek sebi ravne, oni neizostavno uvek traže sebi slične.

Sujeta, koja je jedna krupna i fatalna pogreška čovekovog karaktera, najnespokojnija je i najaktivnija od ljudskih pogrešaka, a moglo bi se reći i da sujeta leži u centru sviju čovekovih mana, dok društvo, uglavnom i pre svega, postoji za sujetu. Salon je veliko tržište ljudskih sujeta pre nego i poprište čovekoljublja, ili poprište utakmica u odlikama i takmičenja u dobrim namerama. Nikad čovek nema toliko na pameti da nešto važno ili dobro kaže drugim ljudima, koliko uvek ima na umu da sebe svakom predstavi važnijim nego što je u stvari. Sujetan čovek, to je onaj koji želi da sebi dadne izgled baš onakvog kakav nije: ne možda uvek ni boljeg ni lepšeg, nego najčešće samo drukčeg nego kakav je on stvarno. Ovo je i stoga što niko nije dokraja sobom zadovoljan. Nema nikoga, ni najlepše žene niti najumnijeg čoveka, koji ne bi nešto na sebi preinačili kada bi to mogli. Čovek se brzo navikne na sve blagodeti koje mu život donese, ali zatim ne uživa u sreći koja je već u njegovim rukama, nego odmah čezne za srećom uobraženom, koju smatra većom. Ako je čovek rođen melanholikom, to može biti stvar samog slučaja, ali je u životu čovek melanholik, a često i nesrećnik iz neke žalosne ali prirodne potrebe da sve umanji i unizi od onog što mu je Bog dao, i da svagda preuveliča cenu onog što nema. Neron je hteo da bude pesnik, a Kaligula pevač. I nekoliko je drugih najvećih kraljeva i vojskovođa uobražavalo da imaju još neku osobinu koju su želeli imati, a koju stvarno nisu imali. Ako i najhrabrijeg vojnika zapitate koliko ima rana na svom telu, on će ili skromno odgovoriti da nema nijednu, ili će reći da ima jednu ranu više nego što ima.

Samo ljudi izuzetnih vrlina ne jure za društvom, i mogu da žive usamljeni: ovi su svagda ljubomorni na svoju čistotu, i uvek dovoljni sami sebi. Poročni ljudi se naprotiv, i po pravilu, ne mogu, kao ni porok, osamiti. Heroj je usamljen, a nevaljao uvek traži jataka, kao što i čovek kukavica traži plačidruga. Stvarno, sujeta je većinom osobina plašljivog čoveka, pošto plašljivac ne može da živi nasamo: i to ne samo izoliran u samoći, nego ni izoliran u samoj istini. Plašljivac nije nikad u sebi, nego uvek napolju, naročito u rečima.

Među pticama je najsujetniji paun, a među ljudima Francuz. Mnogi ljudi su sujetni i onda kad su svesni svoje prave vrednosti, čak i onda kada znaju da su najumniji u svom društvu, ili najbolji u svom gradu. Francuz hoće da mu se pljeska i kad je uveren u sebe većma nego u ma koga drugog. I Luj XIV i Viktor Igo bili su bolesnički sujetni. Srbin je sujetan samo u takmičenju sa drugim Srbinom, i Grk u nadmudrivanju sa ženama.

Čovek ništa toliko ne premerava i ne prebrojava koliko samog sebe: a sebe meri ili prema drugom čoveku ili prema nekom uzoru na koji bi želeo da najviše liči. Viši čovek, naprotiv, ne meri sebe prema drugom, nego samo prema samom sebi: to jest prema tome da li je danas bolji nego juče, i da li je ove godine savršeniji nego što je bio prošle godine. U stvari, ovo i jeste najpouzdaniji način ne samo da čovek sebe pravilno odmeri, nego i da postigne svoje usavršavanje; jer ovakvim poređivanjem ne krnji ništa od svoje personalnosti, kao što bi se izvesno krnjio poređujući sebe sa drugim ljudima.

Žene su uglavnom sujetne na svoju lepotu, mnogo više nego i na svoju dobrotu, a naročito mnogo više nego na svoju vrlinu. Ovo je stoga što je, odista, lepota glavno oružje kojim žena sve postiže u životu, i to postiže najlakše, i najbrže; jer je lepota neosporno magijska reč pred kojom se sva vrata širom otvaraju. Međutim, žena misli da je dobrota čini plitkom i naročito neotpornom i slabom, a za vrlinu misli da je odlika koja je samo otuđuje od drugog sveta, naročito od ljudi.

Stvarno, sujeta je osećanje ženino više nego čovekovo. Ako je čovek sujetan, to je zato što i u njemu ima puno ženskosti, kao što je čovek najbolji sportista kad u njemu ima i najviše detinjastog. Jedino je žena u stanju da zbog sujete sve ostalo stavi na kocku: čast, porodicu, imanje, zdravlje. Više nego i spolna strast, sujeta za dopadanjem i osvajanjem jesu glavni povod propasti mnogih žena. I ljudi se služe sujetom ženinom, većma nego svojom snagom i lepotom, da neku ženu zadobiju za svoje prohteve i svoje obesti. Uopšte, nema žena skromnih. Ljudi, i kad su najbogatiji, često zažele da žive skromnim životom: a kad su i najpametniji žele da žive daleko od sveta. Kod žena su ovi slučajevi skoro isključeni. Ako ipak žena svog čoveka prati često i u skromnosti i u usamljenosti, to je obično po nevolji i iz poslušnosti, a ne po svojoj prirodi i volji. Inače, ako žena ima teške ogrlice od bisera ili dijamanata, nosila bi ih i dan i noć; a ako je ona i lepotica u telu, pokazivala bi se bez ustezanja gola u celom svetu.

Velikaši koji vladaju državama obično istaknu svoju sujetu time što za svoje prijatelje traže najpre laskavce. Na njihovu nesreću, ovi laskavci zatim njima prvim zavladaju, čak zavladaju i kad takvi velikaši inače gospodare celim ostalim svetom. Laskavci su mnogim sujetnim velikašima došli glave. U ovom su i žene slične vlastodršcima: ni žene ne traže poštovaoce nego udvarače. Sujetan čovek ne traži da ga cenite nego da mu se divite; on nije, kao ni plašljivac, nikad u sebi nego uvek van sebe, i zato sav potčinjen drugima. Za vreme Luja XIV crkveni pisci su pisali da oni koji kralju laskaju, jesu stvarno izdajice kraljevstva; i da oni koji povlađuju kralju u njegovim lošim strastima služe samo za nesreću svog vladara. Istočni mudraci su savetovali svojim kraljevima drugovanje sa slavnim ljudima, jer ljudi koji već i sami imaju slavu među ljudima, nemaju potrebu da budu kraljevske ulizice. Također su isti mudraci savetovali kraljevima da ne pomažu ljude omrznute u narodu, pošto ovakva pomoć više škodi samom kralju nego što pomogne omrznutom. Zato odavno ljudi misle da za jednog pametnog kralja više vredi i ozbiljan protivnički napad, nego nečija neozbiljna pohvala.

Sujetu nacionalnu zovu šovinizmom. Srbin je sujetan što je Srbin, Mađar što je Mađar, a Jevrejin što je Jevrejin. Francuz, iako najveći čovekoljubac, smatra sve narode nižim od sebe, a mudri Englez smatra Francuza smešnim čovekom. Reč da neki čovek „izgleda kao Francuz”, jeste najpakosnija engleska reč. A jedini narod koji danas sebe smatra izabranim, i koji je čak o tome već napisao čitavu literaturu, to su Nemci, koji nemaju osećanje smešnog.

Svaki čovek, uglavnom, dobro i sam znade koliko zapravo ima snage, znanja ili vrlina. Čak i kada se pravi da je bolji nego što jeste. On retko vara sebe, i kad obmanjuje sve druge ljude. Čovek zna dobro po jednom unutrašnjem tačnom merilu koliko vredi i koliko može; i to zna tačno i dokraja, kao što zna već odoka koliko metara može skočiti na poljani, ili koliko može kilograma na leđima poneti; jer je osećanje mere uopšte urođeno, kao što je urođen i sluh i vid. Jedino sebe samog čovek vara u tome što ne dostiže sopstvenom pameću da shvati koliko je još ostalo znanja i drugih blagodeti van njegovog domašaja, niti da oceni koliko su opsežne dobre osobine drugih ljudi. Prema tome, čovek ne greši nikad u odnosu prema sebi, nego samo u poređenju prema onome što stoji izvan njega. Drugim rečima: kad se neko izdaje za ono što nije, on nije sam u to uveren, nego je varalica. Često i razlog njegove preterane sujete prema drugima dolazi od njegovog straha od drugih ljudi.

Naročito vrlo malo naduvenih ljudi iskreno misli o sebi da su odista gospoda, ako to odista nisu. U tom pogledu mnogi ljudi glume, često celog života kao na daskama. Sujeta je ipak često i jedna zabluda u kojoj sam čovek drži samog sebe, ne poznavajući vrednost drugih ljudi. Ali sujeta je često i najbliža laži. Sujetan čovek stvarno jedan veliki lažov, bilo u odnosu prema drugim ljudima, bilo u odnosu prema sebi samom.

Sujeta umanji velikog čoveka, a malog čoveka unakazi. Sujeta je i jedno osećanje slabih ljudi, pošto se oni uvek boje nadmoćnosti, što bi značilo i da sujeta i malodušnost idu naporedo. Najzad, ovo znači i da sujeta stoji većma u vezi sa čovekovim karakterom, nego sa čovekovim intelektom. Sujeta je i zato mnogo češća kod staraca nego kod mladića. Sofokle je u svojoj dvadeset osmoj godini pobedio jednom svojom dramom na utakmici u atinskom pozorištu staroga pesnika Eshila, a slavni se strelac posle toga odselio tužan iz Atine na Siciliju. Tako je i stari Volter mrzeo Šekspira i Tasa, bojeći se da ga prvi ne nadmašuje kao dramatičara, a drugi kao pisca eposa Anrijade. Ni najveći heroji nisu mogli izbeći sujetu. Došavši sa vojskom do na izvor samog Inda, Aleksandar se onde žalio koliko je sebi jada napravio samo iz sujete da bi se dopao Atinjanima. Sujetnom čoveku je Bog oduzeo najveće dobro: spokojstvo. Jer spokojstvo se jedino postiže samoodricanjem, bežanjem od samog sebe, pribegavanjem nečem višem nego što smo mi sami.

Pravi velikani su obično bili skromni. Ariosto je davao savete Rafaelu za njegovu sliku „Parnas” u Vatikanu i ovaj to rado primao; a Rasin je bio srećan što je mogao da svoja dela čita Boalou. Drugi su veliki ljudi bili sujetni čak na potpuno ženski način, kao francuski pesnik Malerb, koji je verovao da sve što napiše prevazilazi ma šta drugo što je na svetu napisano; ili Oskar Vajld, koji je sam za sebe napisao kako misli da sve što je iz njegovog pera izišlo, jeste savršeno novo i neobično, govoreći kako je ponosit što i najmanji čovek u njegovoj zemlji zna za njegovo veliko ime. Mnogi pisci su opet bili u mladosti vrlo skromni, bar prema svojim prethodnicima, a docnije, naprotiv, dosta naduveni. U mladosti je Lamartin govorio kako bi želeo pisati kao Ruso, a Viktor Igo je također u mladosti za sebe govorio: „Šatobrijan ili ništa”.

Sujetan čovek ne može da izbegne sudbinu ni žalosnog ni smešnog, ma koliko da nema nijednog čoveka koji ne živi bar u nekoj sujeti i zabludi o samom sebi. Kaligula je, postavši carem, poverovao da je postao Bogom, i napravio sebi hram na Palatinu, i u tom hramu čak sam sebi služio službu, i prinosio žrtve. Sujeta je neosporno jedna forma ludila, pošto je često vladala čak i celim narodima. Tako su Egipćani sebe smatrali za izabrani narod, kao što su to zatim uradili Jevreji, a kao što to i danas nekoliko naroda evropskih drže za sebe. Međutim, oba ova stara naroda, i Egipćani i Jevreji, propali su najpre stoga što su sami sebe izdvajali iz zajednice ljudske. Ovu zajednicu među ljudima su, stvarno, prvi propovedali hrišćani, i baš ova ideja o čovečanskoj zajednici bila je glavni razlog uspeha hrišćanstva. I Grci su sebe smatrali izabranim, istina, samo što su se smatrali najprosvećenijim; međutim, Jevreji su smatrali svoju Bibliju jedinom istinom. Za Egipćane, opet, također vrlo verski fanatične, svaki je stranac bio nečist, i najzad, za Rimljane je bio nekulturan ko god nije znao za njihove državne zakone. Koji je god narod sebe ma na koji način ovako usamio, on je i sam sebe najzad isključio iz života i najzad bio pregažen. Ovo isto važi uglavnom za pojedine ljude koji boluju od sujete. Sujetan čovek je na svakom mestu jedan tužni samotnik.

Piše: Jovan Dučić

Priredio: Leutar.net