Momo Kapor – BUDALE

Kad zrelo razmislim, čitav život će mi proći u čekanju. Čekao sam najpre da se rodim, pa onda da porastem, da završim ovu, pa onu školu, da odslužim vojsku, da se oženim, da dobijem decu, pa da deca odrastu, završe škole i dobiju svoju decu, a za sve to vreme neprestano sam čekao da budale odu s vlasti.

Najpre sam čekao da odu oni koji su nas okupirali, pa onda da odu oni koji su nas oslobodili, a zatim, da odu oni koji su nas oslobodili oslobodilaca… I taman kad pomislim, evo, ode ona budala, kad ono, na njegovo mesto dolazi nam nova budala još punija energije nego ona stara.

Istina, poslednjih godina budale su se smenjivale mnogo brže nego one ranije koje su znale baš da zasednu. Ipak, čovek nije mačka pa da ima devet života i da svaki od njih potroši na vladavinu neke budale. Мnogi koje sam poznavao nisu uspeli da dočekaju ni smenu onih budala za čije su vladavine rođeni i odrasli.

Istina, pre vladavine budala, imali smo veliku tradiciju, ali šta smo mi prema njoj? Spiskali smo sve vredno što nam je ostavljeno u nasledstvo, baš kao i sin jednog uglednog domaćina iz Trebinja još pre onog, onog rata. Ovde je, naime, bilo toliko ratova, da se uvek mora reći tačno pre kog rata se nešto dogodilo.

Živeo, dakle, jedan ugledan čovek u hercegovačkom gradu Trebinju, a bio je visokog rasta, višeg od dva metra, za glavu viši od svojih sugrađana. E, pa taj čovek, kad zađe u godine, naruči da mu se isteše javorov štap od jednog rezbara u Мostaru i ovaj mu ga napravi, za tada velike pare. Štap je, naime, bio pravo čudo. Na rukohvatu su se nalazili Мiloš Obilić i Karađorđe, Beli orlovi i Devet Jugovića, a svu tu divotu opasivala je ljuta guja. U Hercegovini, gde su krstovi jedine skulpture po grobljima, štap je bio čuven od Trebinja do Gacka i od Huma do Popova polja.

A taj domaćin imao je sina, koji je, kao što to često biva, bio dežmekast i niska rasta i najveći deo svog života zavideo je ocu na njegovom štapu, čekajući da ovaj umre, pa da ga nasledi.

I, najzad, kada sahrani oca, on izađe na trebinjsku Pjacu sa nasleđenim štapom, tim čudom od lepote. Ali, štap je bio velik, a on mali, pa je izgledalo kao da se štap naslanja na svog novog vlasnika, a ne on na njega. Narod ga je gledao i smeškao mu se iza leđa, a on se žalio prijateljima da mu je štap zaista prevelik.

– Pa podsjeci ga, čovječe! – savetovali ga oni.
– Podsjekao bih ga ja – odgovarao je – ali mi žao ove ljepote oko rukohvata!
– Pa, podsjeci ga s donje strane… – govorili mu oni kojima se žalio.
– Što? – čudio se on. – Dolje mi je taman, no mi je gore visok!

To je slučaj i sa nama i našom tradicijom. U Hercegovini smo sa njom raskinuli odmah po oslobađanju 1945 godine. Evo kako je to bilo:

Od pamtiveka, u gradu Bileći pazarni dan je bio četvrtkom. Po obližnjim selima niko nije govorio hoćemo li na pazarni dan u Bileću, nego samo „‘oćemo li u četvrtak dolje?“ Pazarni dan četvrtkom bio je petsto godina pod Turcima, pa onda pod Austrijom, pa za vreme Kraljevine Jugoslavije, pa dok je trajala italijanska okupacija, a onda nemačka, da bi se prvog dana nakon oslobođenja odlučilo na najvišem mestu u opštini da se raskine sa tradicijom i da se okrene novi list. Predsednik opštine, tako, odluči da se najpre promeni najteža i najsudbonosnija stvar za novi poredak – da pazarni dan više ne bude četvrtkom, što nas veže za feudalnu i buržoasku tradiciju, nego da bude u petak, i tako bi.

Na bilećku pijacu izađe dobošar Meho, koji je imao najjači glas u čitavom kraju, i zabubnja po dobošu, što je tada bio jedini hercegovački Internet:

– Ćuj i poćuj narode – zagrme kad se okupiše ljudi – došo aber od narodne vlasti, da ćetvrtak nije više u ćetvrtak, nego da je ćetvrtak u petak i da se toga svako mora strogo pridržavati!…“

MOMO KAPOR

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.