Ako uzmeš pokajaćeš se, ako ne uzmeš pokajaćeš se

Taman lepo popismo kafu posle liturgije, nako lepo liturgijsko pre podne. Odo do marketa da kupim nešto dok nije 12 sati.

Ispred marketa sa leve strane tik uza zid stoji crveni novčanik. Na ulici nigde žive duše. Okrećem se oko sebe. Nikog nema…

Uhvati me panika!

Šta da radim?!

Da li da ga podignem?

Šta ako u njemu ima para?

Pa dobro nek ima, mislim se, vratiću vlasniku.

Al šta ako ima 1000 evra ili više?

Ma ko još nosi 1000 evra sa sobom.

Al šta ako ima?

Uf, taman bi mi trebalo da renoviram kuću malo.

A šta ako ima 1000 evra i lična karta?

Aha!

Pa šta ću, zvaću vlasnika.

A šta ako nema para?

Uf, tek će to sad biti razočarenje.

Ma daj da ga uzmem pa šta bude.

Potpuno se unezverim.

Podižem novčanik. Ponovo se okrećem oko sebe. Šta sam učinio?! Što mi je ovo trebalo? Sad ako me neko vidi popljuvaće i mene i popa i crkvu.

Pa dobro a što da ga ostavim na zemlji, možda ga ljudi traže, možda ima nešto u njemu vredno što ljudima znači.

Ma sve je to lepo i patetično, al znaš kakvo je selo (već počinjem da vodim dijalog sa sobom). Reći će: Eno ga, malo mu je od crkve što zaradi, nego podiže tuđ novčanik sa zemlje i prebira po njemu.

Brzo ubacujem novčanik u torbu i ulazim u market.

Pogledam za kasom ko se nalazi, da li ima neko poznat. Odlazim iza rafova. Vadim novčanik iz torbe. Otvaram ga. Primećujem ličnu kartu. Držim u jednoj ruci novčanik i ličnu a u drugoj korpu i torbu. Gledam u ličnu. Vidim ženski lik, vidim prezime. Pokušavam da prepoznam u prodavnici nekoga ko liči na fotografiju iz lične.

Potpuno se gubim. Prolazim pored kase, sve sa korpom. Zagledam se u sve ženske na koje nailazim. Izlazim iz marteka. Stajem ispred. Ne znam šta radim.

Ako me neko vidi ovako zblanjenog reći će definitivno da sam ukrao ovaj novčanik i sad hoću da šmugnem. Još se više gubim. Ponovo ulazim u market. Ovaj put prolazim pored svih ljudi, zagledam se u svakoga i muškog i ženskog. Oni sad već primetno svi pilje u mene. To me još više plaši, gubim se još više.

Ponovo izlazim iz marketa.

Sedam na motorić i bežim kući!

Dolazim kući. Kuvam kafu.

Sedam, otvaram novčanik, vadim sve iz njega.

20-ak ikonica pravoslavnih svetitelja. To kad sam video, nekako mi laknulo. Ovo su naši ljudi. Neka dokumenta, kartice bankovne, lična , zdravstvena učini mi se čak i parohijska knjižica u onim stvarima. Da li je bila ili nije, nemam pojma. Sve na brzinu vraćam kako je bilo.

Shvatam, u novčaniku nema para!

Još više se uspaničim.

Šta će ljudi reći kad im odnesem ovaj novčanik?

Ko zna koliko je bilo para u njemu?

Jao majko.

Daj da ubacim unutra 1000 dinara.

A šta ako je pre gubitka bilo samo 100 dinara u novčaniku. Ispašću budala, ili će pomisliti da nešto muljam. Pomisliće kako sam koristio karticu da pazarim pa dodao posle pare zbog griže savesti.

Al kako ovako prazan novčanik da im odnesem.

A i ona ciganka što je odlazila ispred marketa kad sam dolazio mi je veoma sumnjiva.

Ma daj šta se tripuješ. Sad si rasista. Možda je ciganka isto išla u pazar, možda nije ni videla novčanik. Ma de bre ciganka da nije videla crven novčanik, idi bre begaj.

Trebao sam ja nju zaustaviti i pretresti.

Molim?! Koga bre ti da pretresaš, budalo! Ko iz filma „Ko to tamo peva“, mislim stvarno sam smešan.

Dobro bre, smiri se. Pusti sad ciganku. Nego šta reći ljudima?

Sigurno će pitati da li sam našao pare.

Uh majko moja.

Al hebem mu Rim, pa tu su kartice i druga dokumenta, valjda im to nešto znači?

A šta ako su neki namćori? Danas su nesigurna vremena. Treba da im odnesem ovaj novčanik pa da me utepaju tamo na licu mesta. Možda su neki mafijaši? A možda su i ljudožderi? Ko zna, svašta danas ima.

Možda je najbolje da ja to bacim, pa nek neko drugi nosi?

Daj bre što si seljak, nazovi ljude, vidi ko su, objasni da si našao, pa šta bude neka bude.

Ama sve je to lepo što ti meni govoriš, tj. što ja sebi govorim, al znaš kakvo je selo. Sutra će pući priča kako popin pomoćnik džepari ljude, ima da mi dođu i Blic i Kurir na vrata i da me preispituju i gde sam rođen i ko mi je deda, i zašto se vako zovem i da li ima Boga.

Izaći će naslovi tipa: Crkvenja džeparoš! Crkvenjak se dugi niz godina bavio džeparenjem parohijana. Crkvenjak popunjavao kućni budžet džeparenjem parohijana. Vladika rasčinio crkvenjaka u tom i tom selu jer se bavio džeparenjem parohijana. Parohijani digli kuku i motiku na crkvenjaka džeparoša, oće da mu spale kuću!

IJU majko mila! Neću da osvanem u medijumima! Ima da se iselim iz ovog sela. Odma odoh za Rusiju. Rusijina je zemlja velikačka neće me niko pronaći.

A da ja ipak nazovem te ljude?

Nađem broj na netu u belim stranicama.

Nazovem stidljivo: Ovdi crkvenjak ja sam našo vaš novčanik, pa bi ga dono ako se ne ljutite.

Javi se neki deda: Jao super, evo doćemo mi do tebe samo reci gde si.

Razmišljam šta sad on oće da dođe do mene? Šta mu sad to znači, da neće da me napadne?

– A ne, ne gospodine, evo ja sam baš u prolazu, pa ću tako za 10-ak minuta biti u vašoj ulici.

– E hvala ti mladiću mnogo, evo čekamo te.

Ko me čeka?! Koliko me njih čeka?! Što me čekaju?! Šta sad da radim?

Pooolako, smiri se. Idi tamo pa ako treba junački da pogineš, to će ti se uračunati kao mučeništvo. Ako ćeš da stradaš to je na pravdi Boga.

I tako ja sebe okuražim, sedem na motorić i zvrrrr do te ulice.

Dođem pred kapiju, čujem na dvorištu ima podosta ljudi. Opet me uhvati panika, krenem da se okrenem i pobegnem utom deda izlazi iz kapije. Kez od uva do uva.

– E stigo si.

Ja na brzinu zavučem ruku u torbu izvadim novčanik i metem dedi u ruke.

– Evo. Al para nije bilo da znate!

– Ma nismo ni očekivali pare. Samo nek si ti nama vratio, tu su dokumenti od snaje i dečiji dokumenti i neka rešenja i kartice. Oćeš na kafu, rakiju?

– A ne, ja žurim, znate, imam mnooogo posla danas da obavim. Nego eto ja se vraćo iz crkve i tamo pred marketom vidim novčanik, oćul ga uzeti neću, ajd uzeću ga verovatno je nekom ispo, i eto red je da se to vrati onome čiji je i tako…

– Kad je to bilo?

– Šta kad? Nisam ja ništa… mislim jutros, to jest pre pola sata kad sam se vraćo iz crkve, sad je nedelja, pa sam bio na službi pa reko ajde da kupim nešto za ručak i tako vidim taj novčanik i uzmem ga da ga vratim.

– O Bože, pa snajka je to juče izgubila, ostavila ga na kola pred marketom, eto vidiš a mi juče obigrali sve pred marketom i nikako ga naći. Mora da onaj ko ga je našo bacio ga posle tu pred ulaz. A para svakako i nije bilo u njemu sem nešto sitno jer je snajka pazarila prethodno u marketu i kako je kretala tako ga ostavila na kola. Nego tu su dokumenta i lična i kartice i trista čuda.

Dok je deda pričao izlazi snajka i pozdravi se sa mnom. Sad već vidim da su to obični normalni ljudi i da im je drago što sam im vratio novčanik zbog dokumenata a da su se oni s parama već svakako pozdravili. Snajka se isto zahvaljuje, kaže em dokumenta su joj veoma bitna tu su neki pregledi od doktora em kaže vezana je za te ikonice pravoslavne jer su iz manastira gde je bila pa su uspomene.

– Živa sam se pojela, celo poslepodne juče razmišljam di mi je novčanik mogo ispasti. Mnogo ti hvala što si ga našo i dono, ako treba nekako da se odužimo?

– Ma jok, ne treba ništa, hvala i vama na razumevanju, a sad stvarno moram didem.

I pozdravim se ja s njima i zveknem kurblu i beeež koliko sam brže mogo. Razmišljam ipak usput. Valjda su dobri ljudi vako kako se i ponašaju, valjda neće pričati o meni i crkvi koješta po selu…

Piše: Crkvenjak

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.