„Dođoš“ u Novom Sadu: Kad Hercegovki kažu da je iz „Bosne“

Sa jedne strane sreća, a sa druge doza straha kako ću se snaći, u drugoj državi, daleko od porodice. Ne poznajem nikoga. U tom prvom periodu svog boravka u Novom Sadu, dakle na samim počecima svojih studentskih dana, bilo je raznih situacija u koje sigurno ne bih upadala da nisam iz Republike Srpske. Ovo su neke od njih.

Prva reakcija nakon što bih izustila svoje ime tokom upoznavanja bila bi: „Aaa,pa ti si Bosanka 100%. Imam ja rođake u Bosni, idem tamo jednom godišnje..“ Gotovo da nema osobe koju sam upoznala u Novom Sadu, a da nije rekla da ima nekakve veze sa BiH.

U početku mi je smetalo što me nazivaju Bosankom, jer dolazim iz Trebinja, Republike Srpske, ali vremenom mi je i taj nadimak postao simpatičan.

Mnoge moje izraze društvo iz Srbije nije razumelo, pa sam morala dodatno da objašnjavam. Tako sam jednom u pekari naručila burek. Pita me gospođa koja tamo radi: „Sa čim burek?“ Ja je gledam zbunjeno, zašto me pita sa čim burek kada se to podrazumeva. „Izvinite, pa burek je samo sa mesom“.

Ono što sigurno možeš da očekuješ kada upišeš fakultet u Srbiji, a dolaziš iz Republike Srpske je da će te prepoznati po naglasku, što može biti prednost u nekim, svakodnevnim situacijama.

Jednom prilikom, kada sam tek upisala fakultet, vozila sam se gradskim autobusom i onako nervozno iscepala kartu misleći kako mi više neće trebati. Kroz nekoliko minuta, došao je kondukter i začuđeno gledao u komadiće papira u mojim rukama. Objasnila sam mu, kroz osmeh, da nisam iz Novog Sada i da nisam znala da se karta čuva do kraja vožnje. Neiskustvo brucoškinje. Produžio je dalje, uz osmeh, ne naplativši mi kaznu.

Jedna od prvih stvari koje moramo da sredimo mi koji dođemo „sa strane„ jeste tzv. beli karton, odnosno potvrda da smo prijavili svoj boravak u Novom Sadu. Taj, beli kartončić sam nosila stalno u džepiću torbe, kako bi, u slučaju provere od strane policije bio uz mene. Tokom jednog noćnog izlaska, u klub je ušla policija, traživši ličnu kartu svim gostima. Ja sam, onako zatečena situacijom, pretresla celu torbu, međutim kartona nigde nije bilo i znala sam da mi sledi novčana kazna, a možda čak i neki gori postupak od toga. Stidljivo sam rekla policajcu kako sam zaboravila beli karton u stanu. Uzvratio mi je pitanjem: „A,odakle si ti? “. Rekoh: „Iz Trebinja “. „Prolazim ja tuda kada idem na more. Pošto si Hercegovka – oprošteno ti je. Lep provod večeras“.

Naravno, bilo je i situacija kada vam pojedinci prilepe nadimak dođoš, kada se pitaju kako to da možeš biti na budžetu a „stranac“ si i zašto dolaziš baš u Srbiju, kada fakulteta ima i u tvojoj  zemlji.

Ipak, bez obzira na malobrojna neprijatna iskustva, tokom celih studija sam se osećala kao da pripadam Novom Sadu zahvaljujući gostoprimstvu, dobroti i spremnosti sugrađana kad god se nisam snašla da pronađem  ulicu, broj ili instituciju koja mi je baš u tom trenutku bila potrebna.  Zato, dragi čitatelju, ako baš sada razmišljaš koji grad je pravi izbor za tvoje studije, moja preporuka je jasna – to je definitivno Novi Sad!

Izvor: Jelena Drapić / Foto: Marija Erdelji/ Omladinske novine