Poslednji čuvari ognjišta gatačke površi

Gacko – Na svega stotinak kilometara uzduž i popreko, u Hercegovini se sastalo toliko raznolikosti dovoljno i za neku mnogo veću zemlju: od južnog kraja, iznad samog mora, gde rastu smokva i nar, do severnih planinskih krovova gde se vodi stalna borba sa dubokim snegovima i hladnim vetrovima za koru hleba.

Težak život u tim severnim, planinskim krajevima nagnao je i najupornije čuvare ognjišta da se rasele i da napuste rodni kraj. Takav je slučaj i sa selima Jugovići i Kokorina. Ovde je nadmorska visina između 1.200 i 1.600 metara, snegovi često traju „od Mitrova do Đurđeva dana“, a putevi i staze bivaju zavejani mesecima. Čak i po najlepšem, letnjem vremenu ovde se stiže terenskim automobilom. Takav život oblikovao je poseban soj ljudi: jake, visprene, spremne na najteže izazove. Kako nam reče jedan od meštana, ovde ljudi moraju biti „gromovi”. Drugačije se ne može.

U Kokorini, podno Brnjca i Mjedene glave, u tri zaseoka sada živi svega petnaestak ljudi. A i najmlađi među njima uglavnom već „gaze” šestu deceniju života. Već petnaestak godina ne oru se njive u planini na kojima se nekad sejalo žito, svi se bave samo stočarstvom, jer je to sada najpogodniji način da se ostvari kakva-takva zarada. Priroda je u ovom planinskom kraju bila makar izdašna sa vodom: selo okružuje tridesetak izvora.

Đorđe Bejat, sa sedamdeset i dve godine još u dobroj snazi i zdravlju, ostao je na dedovini. Priča o teškom životu u planini:

– Težak je život ovde uvek bio, posebno ranije, dok se radila zemlja. Sejali smo žito i mleli u seoskoj vodenici. Više žita nema, niti vodenica radi. Svi smo se okrenuli stočarstvu, pa ako prodamo šta stoke, dobro je. Ipak je sada dosta lakše nego pre tridesetak godina, imamo struju, uređaje, pa i puteve, kakve-takve. Ranije se moglo samo ići na konju ili peške.

Sin Đorđa Bejata, Slaviša, živi i radi u Gacku. Često obilazi roditelje, a najgore je zimi, kaže, kada sneg zaveje puteve. Tada se seljani „izvuku“ do pojedinih mesta gde dopire signal mobilne telefonije i jave da li je neko bolestan, šta je kome potrebno doneti: nekome lek, nekome baterije, nekome kvasac za hleb. – Odavde do magistrale u Fojnici ima deset kilometara. Nekada bude dubok sneg, da se jedva može prepešačiti, stavljamo krplje ili skije da stignemo do sela. Najgore je kada se neko razboli a ne možeš učiniti ništa, niti stići do bolnice, niti dovesti lekara – priča Slaviša Bejat.

Kako god bio težak, život je, sudeći po brojnim tragovima, ovde odavno postojao. Brojni stećci, stari spomenici i krstače svedoče o davno minulim vremenima. Jedan ogromni stećak meštani rado pokazuju kao atrakciju: kamena gromada teška skoro četiri tone vremenom je „nagrizena“ u dnu, pa je moguće ovaj džinovski kameni blok lagano zaljuljati samo jednim prstom. Zovu ga „klecavi kamen“.

U susednim Jugovićima jedna je od najstarijih crkava gatačke površi. Tačno vreme gradnje meštani ne znaju, ali kažu da je sazidana pre Kosovskog boja. I u Jugovićima kao i u Kokorini, samo još retke porodice žive na starom ognjištu. Ima i takvih koji su se silom prilika vratili iz grada u selo poput Dragana i Vinke Lučić. U ratu su izbegli iz Sarajeva, i nemajući kud i od čega da žive došli su u Jugoviće. Izrodili su tri kćerke: Jelenu, Draganu i Maju. Svaka od njih rođena je na drugom mestu; jedna u Trebinju, jedna u Gacku, a jedna se rodila tu u planini. Kako trenutno stvari stoje, možda i poslednje dete rođeno u Jugovićima. – Deca sada žive sama u Gacku, idu tamo u školu, a dolaze vikendom na selo. Nimalo nije lako živeti tako, ali šta je tu je – pričaju Dragan i Vinka. Njihove tri kćerke od kuće do Fojnice gde čekaju autobus pešače sat-dva. Kad je loše vreme i ne dolaze kući.

U ovaj planinski kraj, osim meštana retko ko zalazi, pa su se posebno obradovali novinarskoj ekipi. Kažu da se na vreme vodilo računa o selu i da su stvoreni bolji uslovi, i sada bi Kokorina i Jugovići vrveli životom. Ovako, ostaju samo najuporniji, a oni koji sada žive tu verovatno su poslednja generacija u ovim selima. Rodna gruda nema konkurenciju, jer, kako nam rekoše, bilo teško ili ne, „gde je ko nikao tu je i navikao“.

Izvor: Politika/Sanja Pešut

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.