„A, čiji si ti mali…“

„A, čiji si ti mali?“ Još nam odzvanja u ušima ovo pitanje iz djetinjstva. U mladosti su nas pitali za koji tim navijamo, jesmo li rokeri ili turbo-folkeri, lijevi ili desni? Prošle su godine, ali pitanja su ostala ista. Šta god da radimo, neko se pita čiji li smo. Evo i sada, kada napišemo ponešto kritički, ako ne glasno, onda barem u pogledima, vidimo pitanje: „A čiji ste vi?“ Pretpostavljamo da se pitanje odnosi na to za koju političku partiju radimo tj. ko nas plaća za ovo.

Ako nije samo puka radoznalost, nama se čini da se u tim pitanjima može očitati sopstvena slika svijeta onih koji pitaju. Njima vlada strah od svega što ih okružuje, strah za sopstvenu egzistenciju, strah od ljudi i od neljudi. Ali, može biti i težnja da se ima gazda, onaj čija ruka daje i kažnjava, koji mazi i bije. Polazeći od sebe, ljudi ne vjeruju da se neko jednostavno ne plaši i da neko istupa bez ikakve koristi i naredbe, odnosno zabrane od strane nekih viših vlasti. Gledali smo mnoge ljude, disidente, koji su bili disidenti samo kada je neko dotakao njihov lični interes. Onda oni dreče na sve strane, vode poviku na lopova za koga su i sami radili dok taj nije dotakao njihov interes.

Može li se pripadati nečemu i ne slagati se sa mnogim što se tu dešava, a ipak biti tu? Može i mora! Sve drugo je kukavičluk. Kukavice i čistunci vrše stalno poviku kako ne valjaju stranke, kako ne valja crkva, kako ne valja narod, kako ne valjaju sugrađani, a pri tome sve to samo posmatraju sa neke udobne galerije uz kaficu i cigaru i ne miču prstom da se stanje promijeni. Svi kukaju, ali ne bi da to javno kažu. Možda bi javno da kažu, ali da to niko ne čuje ko bi mogao da ih povrijedi. Pa, i ako čuje da se ništa ne uradi. Svi kukamo na sve i svi se jedni drugima smješkamo. Svi hoćemo da se stanje nekako promijeni, ali da bude svima udobno i ugodno.

Ljudi se kandiduju na javne funkcije, ali o njihovim postupcima ne treba niko da priča. Niko ne kaže da treba nekoga vrijeđati, da nekome treba pominjati porodicu, ali kada neko postane funkcioner onda on nije Janko ili Marko, nego direktor, poslanik, načelnik… Pa, kad taj direktor, poslanik ili načelnik može da uživa u blagodetima funkcije, onda može i da istrpi kritiku svoga rada. Ili ipak ne može?

Nemamo mi sumnje u to da kritika u nekom mediju na internetu može da promijeni društvo i državu. Može samo da nam donese probleme. Da nas ljudi poprijeko gledaju na ulici, da nas zovu telefonom, da svima bude nešto krivo. Nije nam drago što se mnogi ljudi bespotrebno vrijeđaju ne shvatajući da nije problem u glasniku, nego u njihovim postupcima. A sa druge strane ima i onih koji uživaju u čitanju kritika ne shvatajući da se kritika odnosi i na njih.

Još čudnije je to da mi nemamo neprijatelje među iskrenim Srbima na koje bismo se ustremili svom silinom i mržnjom, a svi to kao da žarko iščekuju. Naročito oni koji nas povremeno, iz samo njima logičnih razloga, napadaju. Naši neprijatelji su laž, nemoral, nekultura i slični neprijatelji srpstva, a ne iskreni Srbi. I to ne treba nikome da smeta. Ako smeta, neka sebe preispita. A, sa druge strane, može li se nešto raditi, a da nekoga ne dotakneš? Može li se živjeti, a da svima ugodiš? Može, ali onda te tvoj strah pobijedio. Naši neprijatelji su tegovi kad želimo da izvježbamo svoje mišiće. Nisu laki, ali su jedini način da ojačamo.

I onda, čemu sve ovo: nema svrhe, svi se ljute i niko ne shvata?

Ovo je samo zbog toga što mislimo da smo vaši, ali to ne znači da ste svi divni i krasni niti da smo mi divni i krasni. Mi smo vaši i kad vas kritikujemo i kad vas hvalimo. Mi smo svoji i kada smo vaši.

1 Komentar

  1. E baš lijepo! Još samo kad bi se autor ovog teksta potpisao, pa da znamo ko to tako lijepo piše. I da time pokaže da nije kukavica kao oni koje proziva.

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.