Алекса Шантић је један од најпознатијих пјесника новије српске лирике. Рођен је 1868. године у Мостару , граду у срцу Херцеговине, гдје је провео већи дио свог живота. Отац Ристо му је рано умро па је старање над њим преузео стриц. Имао је два брата, Перу и Јакова, и сестру Радојку која се удала за пјесника и Алексиног пријатеља Светозара Ћоровића. Живио је у трговачкој породици у којој нису имали разумјевања за његов таленат, па се, послије завршетка трговачке школе у Трсту и Љубљани враћа се у родни Мостар.
Стварао је на размеђу два вијека и више него други пјесници свог нараштаја повезивао је идејне и пјесничке патње XИX и XX вијека. У његовом пјесничком стасавању највише удјела су имали српски пјесници Војислав Илић и Јован Јовановић-Змај а од страних најважнији утицај је имао Хајнрих Хајне кога је и преводио. Своју највећу пјесничку зрелост Шантић достиже између 1905. и 1910. године када су и настале његове најљепше пјесме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција , љубавне туге а и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ коме је и сам припадао. Његова муза је на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.
Родољубива поезија је поезија родне груде и домаћег огњишта („Моја отаџбина“). У неким од својих најпотреснијих пјесама Шантић пјева о патњи оних који заувјек напуштају домовину и одлазе у туђи свијет ( „Остајте овдје“ , „Хљеб“ ). Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа („Ми знамо судбу“).
Љубавна поезија мостарског пјесника развила се под јаким утицајем муслиманске љубавне пјесме, севдалинке. Амбијент његових љубавних пјесама је амбијент башта, бехара, хамама, шедрвана,… Дјевојке које су у њима појављују се окићене ђерданима, бајне су и изазовне али ипак скривене љепоте. Таква је пјесма „Емина“, а дух те пјесме је толико погођен да је пјесма ушла у народ и пјева се као севдалинка а само ријетки знају да ју је Шантић написао. У љубавним пјесмама најчешћи мотив је чежња. Пјесник све своје драге посматра из прикрајка па чежња најчешће прераста у тугу због неостварене љубави и промашености мушког живота.
Шантић је био је један од оснивача културног листа „Зора“ као и предсједник Српског Пјевачког Друштва „Гусле“. Ту је упознао и дружио се са познатим пјесницима тог доба: Светозаром Ћоровићем, Јованом Дучићем, Османом Ðикићем,…
Познати пјесник је умро 2. фебруара 1924. године у родном Мостару од, тада неизљечиве болести, туберкулозе.
ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ
Сјутра је празник. Своју свјетлост меку
Кандило баца и собу ми зâри.
Сâм сам. Из кута бије сахат стари,
И глухи часи неосјетно теку.
Напољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
И слушам како грањем замрзнутим
У моја окна голи орах бије.
Тако на врата суморног ми срца
Сјећање једно удара и чека
Кô друг и сабрат, као душа нека
Што са мном плаче и у болу грца.
Негда у таке ноћи, када отка
Помрлом грању зима покров ледан,
Ова је соба била кô врт један,
Гдје је кô поток текла срећа кротка:
Као и сада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљан вири. Лако се таласа
Измирне прамен и благослов таји.
Сва окађена мирише нам соба.
Около жуте лојане свијеће,
Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће,
Радосни што је већ грудању доба.
Под танким велом плавкастога дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.
Уврх, на меку шиљту, отац сио,
Пружио чибук и дим се колута;
Његова мисô надалеко лута,
И поглед блуди сањив, благ и мио.
Уза њ, тек малко на шиљтету ниже
Кô симбол среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.
У то би халка закуцала. – „Петар!“
– Ускликне отац – „Он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело –
Отворите му!“… – И ми сви, кô вјетар,
Трчи и вратâ пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресући с руха напанули снијег,
Јавио би се с фењером у руци.
Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
И бришућ чело за здравље га пита.
Сва новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто.
Сучући брке, стари сусјед вјешто
Почô би причу из далеког доба.
И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми
Све догод не би довршио чича.
Затим би отац, ведар кô сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почô, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана…
Мени је било кô да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
Просипа меке пахуљице нове…
О мили часи, како сте далеко!
Ви, драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба… моје срце тавно…
И без вас више ја среће не стеко’…
Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожићње доба;
Ал’ глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.
Узалуд чекам… У нијемој сјени
Никога нема… Сам, кô камен ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије и јавља се мени…
Но док ми мутни боли срце косе,
Кô студен травку уврх крша гола –
Из мојих књига, са прашњава стола,
Ја чујем шушањ кô вилине косе.
Гле! Сад се редом расклапају саме
Све књиге старе, снови чежње дуге –
Мичу се, трепте једна покрај друге,
И њихов шумор кô да пада на ме.
Сањам ли? Ил’ би ово јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке тице, кô са грана,
И по соби ми свуд развише крила.
Све се свијетле!… Све у блијеску стоје!…
Једна около кандила се вије,
А нека болно, Кô да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје.
Неке бијеле као љиљан први,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви.
Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил’ма трепте и шуште кô свила;
А једна лако, врхом свога крила,
С цвркутом топлим додирну ми чело,
Кô да би хтјела збрисат сјен туге…
И слушај! Редом запјеваше оне!…
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни кô лук младе дуге:
„Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију
Што своје душе на звјездама грију –
Света смо жива породица теби!
Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
И у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле божије свјетиљке.
Ми здружујемо душе људи свије’!
Мртве са живим вежу наше нити:
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!
Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кан твога гроба
Канути топло кô кап сунца златна“…
И акорд звони… Све у сјају јачем
Кандило трепти и собу ми зари…
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем…
1910.
АЛЕКСА ШАНТИЋ
Ostavi komentar