Године 1978. совјетски геолози су истражујући дивљине Сибира открили шесточлану породицу изгубљену у тајги.
Сибирска љета не трају дуго. Снијега има до маја, а хладноћа се враћа већ у септембру и замрзнута тајга тоне у сан, изолацију. Шума која сакрива своје становнике – успаване медвједе и гладне вукове, протеже се од руских арктичких дијелова до Монголије на југу, од Урала на истоку до Пацифика. Популацију цијелог Сибира чини свега неколико хиљада људи иако се пространство протеже на 13 милиона квадратних километара.
Када стигну топли дани тајга процвјета и то је једини период када научници могу да истраже оно што их занима. Баш то се десило на југу шуме 1978. године. Послат је хеликоптер да нађе безбједно мјесто да приземљи геологе. Хтјели су да их спусте на доста неприступачан терен, а током љета је пилот угледао нешто чудно. Башту, која је судећи по облику тамо била јако дуго. Невероватно откриће. Планина је била на 240 километара од најближег насеља, на никада испитаном месту. Совјетске власти нису имале запис о томе да је ико икада тамо крочио.
Четворо научника је кренуло у истраживање. Водила их је Галина Писменскаја која је рекла да је провјерила за сваки случај да ли јој је пиштољ при руци.
Када су се приближили мјесту које су приметили пилоти, видели су трошну колибу. Да на њој није било прозора величине ранца, тешко би повјеровали да ту живи неко. Врата су зашкрипала, а на светслости дана се појавио јако стар човек. Босоног, носио је кошуљу направљену од вреће, панталоне од истог материја, имао је дугу браду. Дјеловао је уплашено и врло обазриво.
– Морали смо нешто да кажемо. Почела сам са: „Здраво, деда! Дошли смо у посјету“.
Старац није одмах одговорио. Напокон смо чули мек, несигуран глас: „Па, ако сте допутовали оволико далеко, могли бисте и да уђете“, писала је Писменскаја.
Колиба је дјеловала као из средњег вијека, али у њој је живјела петочлана породица. Двије жене су се молиле хистерично понављајући: „Ово је за наше грехе, за наше грехе!“ Друга је пала на под и гледала их је престрављено. Морали су да изађу напоље.
Удаљили су се од колибе и ту су почели да једу. Послије пола сата, врата колибе су се опет отворила и стари човек је изашао са обе ћерке. Биле су уплашене, али не више хистеричне и дјеловале су радознало. Сјели су са научницима, и одбили сву храну коју су им ови понудили. „То нам није дозвољено“, говорили су углас. Ћерке су говориле непрепознатљивим језиком који је личио на животињску ономатопеју.
Име старца је било Карп Ликов и некада је био члан фундамелистичке Руске православне секте која је живјела по правилима из 17. века. Звали су се Стари вјерници. Гонили су их још од дана Петра великог. За Карпа лично Петар Велики је био непријатељ и „антихрист у људској форми“. Ствари су се додатно погоршале за Ликовјеву породицу када су бољшевици преузели власт. Тада су све заједнице Старих верника морале да се преселе у Сибир да би избјегле прогон.
Била је 1936. и тада су постојали само Карп, његова жена Акулина, деветогодишњи син Савин и двогодишња ћерка Наталија. Покупили су шта су имали и нестали дубоко у тајги. У дивљини је рођено још двоје дјеце. Она никада до доласка научника нису видела друго људско биће осим своје породице. Слушали су о спољном свету од мајке и оца. Једина забава чланова породице било је препричавање снова.
За децу Ликов је концепт спољног свијета био пука апстракција.
Изолација у дивљини је готово била немогућа за преживљавање. Били су констатно гладни. Акулина је једне године изабрала да нахрани дјецу уместо себе и умрла је од глади.
Можда је најтужнији дио приче брзина којом су пропали пошто су их пронашли. У јесен 1981. троје од четворо деце је умрло и то за неколико дана. Њихова смрт није у вези са изложеношћу болестима спољног свијета на које нису стекли имунитет. Двоје су отказали бубрези, а један је умро услијед упале плућа. Када су покушали да га спасу и хеликоптером превезу у болницу, одбио је то. Пошто су сахранили сво троје, геолози су покушали да убједе Карпа и његову ћерку Агафију да напусте шуму и врате се рођацима који су преживјели прогоне. Ни он ни она за то нису хтели да чују. Подигли су нову колибу близу старе.
Карп је умро у сну 1988, на исти дан, али 27 година после своје супруге Акулине. Агафија га је сахранила на планини уз помоћ геолога, а онда се вратила кући. Остала је да живи сама и ту је остала до својих 70-их. Прије три године је написала писмо које је објављено онлајн, у којем је тражила да неко дође до њене куће и помогне јој јер је све лошијег здравља. Прошле године је пребачена у болницу због болова у нози, али се послије лечења вратила у дивљину.
Извор: noizz.rs
Be the first to comment