За вас сви кажу да сте добар човјек.
– Није тачно. Апсолутно није тачно. У мени има зла макар колико и у другим људима. Оно гдје бих сам себи одао извјесно признање, то је ригорозна одлука, односно способност да контролишем себе и сопствено зло. У мени куљају љубомора, завист, подлост, порив за осветом, пропламсаји љуте мржње. Да их не контролишем, имали бисте посла с једним од најлошијих људи које сте икада упознали. Контрола, то је кључна ријеч.
Па зар то није главна одлика доброг човјека, да надзире и контролише своје зло?
– Можда и јесте, али ако већ причамо о мени, то не могу рећи ја, само неко други. Ја у себи носим неке друге идеје. Добар човјек не постоји, то је заблуда лоших људи. Добар човјек је вјештачка творевина, резултат тешке унутрашње борбе са самим собом. Када би та сумњива појава, коју називате добрим човјеком, бар одшкринула пенџере свог унутрашњег свијета, видјели бисте да је унутар свих нас мање или више исти кал, саздан од сличних неквалитета. Зато бих радије, умјесто о добром, говорио о паметном човјеку. Буди паметан да не би био лош. Паметан човјек поваздан бишће по себи, одстрањује своје лошости, и у једном тренутку схвати да никада није доста тог бискања, да је лош карактер наш душевни коров, ти га пљевиш а он се отима, расте ли расте. Не дате се ни ти ни он у тој пљевидби без краја. Никада не можеш одстранити своје мане, али никада не смијеш ни престати да их таманиш. А ако си упоран, ако се не предајеш, онда ти се послије деценија савјесног рада може десити и то да у огледалу угледаш неког насмијаног и смиреног себе. И ту ти је можда кључ. Ако потаманиш довољно својих зала, ако их некако туриш под контролу, онда испод њих избије ведрина. Појави се осмијех. Најљепши призор на неком човјеку је његов осмијех. Развучеш ове своје жваље од уха до уха и кажеш себи: “Па, јебем му миша, можда баш и нисам испао тако лоше…”
А рад, да ли он помаже да човјек постане бољи?
– Ја бих прво одвојио двије ствари: рад и тежак рад. Ја сам велики противник тешког рада. Нико не би требао да ради тешко. Праведно друштво људима треба олакшати рад, па ће им аутоматски олакшати и живот. Ко год каже да нас тежак рад обогаћује и оплемењује, лаже. Тежак рад само исцрпљује. Можда нам пуни бисаге, због тога и радимо, али нам празни вијуге, и цијело тијело, испија и крв и ведрину и живост и све оно добро чега има у нама. Тежак рад заправо је казна, а не награда. Рад би требао да је лаган, лијеп, пун задовољства и без брига. А то човјек може лакше обезбиједити сам него с другима. Зато су некако најбезбрижнији умјетници, они не зависе од шефова и предузећа. Послије тешког рада можеш се само напити, а алкохол је за већину људи исто што и тешки рад – тегоба која их уништава. Друго смо ми мераклије. Уништава и нас, али то смо изабрали. Само један лијек постоји и пали против тешког рада. Лијек је бијег. Ја цијели живот бјежим, у путовања, у путописе, у сликарство и читање. А бјежим и у алкохол, не кријем то. Ја сам ти чувени бјежач. Бјежим и славим бијег и бјежање. Зато смо и измислили умјетност, да се имамо гдје склонити од тешка живота и још тежег рада.
Значи, ипак постоји излаз?
– А кад прође то диринчење без смисла и циља, сачека нас лијеп живот. Зашто да овај худи човјек мало и не ужива? И то – ево одмах исправке претходне реченице – не мало и шкрто, него обилно и трајно.
И како то изгледа?
– Можда се иза свега крије ово: имати времена за читање. Ето кључне карактеристике лијепог и доброг живота. Јер имати времена за читање истовремено значи имати времена за све, за све друго што човјека интересује. Та благодет, да имаш времена, то је најљепша ствар у причи о лијепом и угодном животу. Зато сам ја у почетку био мало распет. Волим књиге, али волим и ракију. Па да се не би сударали, да ми ракија не би ударила и на живот и на књиге, давно сам схватио да је њој вријеме у акшам. Преко дана радиш, а кад сунце почне падати, онда се опустиш. Кад прође дневник (У та времена ТВ дневник почињао је у 20 сати – оп. О. К.), тек онда узмеш комад сира, мало доброг хљеба и ракију. Ако не очекујеш пуно од живота, добићеш све што ти треба, па и преко тога…
Be the first to comment