1.
Сједињене Америчке Државе ставиле су Милорада Додика на “Црну листу” и забраниле му улазак у ту државу; Такође је донесена одлука о замрзавању његове имовине на територији САД-а.
2.
Одлука САД-а није изненађење: Она је посљедица Додикових вишегодишњих систематских, снажних и перманентних удара на БиХ, његовог, неједном, јасно изреченог става да му је намјера да сруши БиХ, устројену у Дејтону, тако што ће отцијепити Републику Српску.
3.
Уз то, Додик последњих неколико година немилосрдно радикализује међунационалне односе у БиХ, а његова реторика постала је разорна до мјере да је почела пријетити миру у Региону. Штавише, Додик је, у жељи да постане Регионални лидер, успио једино да постане Регионални проблем, спреман и на изазивање тешких сукоба, само да би провео своје ретроградне циљеве. И очувао плутократску власт коју је створио.
4.
Чињеница је да одлука о санкцијама Додику није донесена “преко ноћи”, још мање “преко кољена”, већ након низа година пуних упозорења, која су стизала из Вашингтона, да ће бити посљедица по лидера СНСД-а, уколико настави са свјесним урушавањем БиХ, дерогирањем њених институција и ригидном ратнохушкачком реториком, која је већ достигла ниво у којем може да запали Регион.
5.
Додику је на могуће посљедице указивано перманентно и те опомене су се кретале од вишегодишње позиције “персона нон грата”, (у коју га је ставио бивши амерички амбасадор у БиХ Патрик Мун, а Морин Кормак, актуелна амбасадорка САД у БиХ, наслиједила/наставила ту праксу), па све до бројних изјава високопозиционираних функционера Стејт департмента, али и оних из ЕУ.
Додик се уопште није освртао на све те опомене; Играо је дуплу игру: на састанцима је говорио једно, у јавности радио сасвим супротно; Логично је да је таквом макијавелистичком приступу морао доћи крај.
Ако ћемо поштено, САД-е су имале и више него много стрпљења за Додика и његове рушилачке потезе. Упркос томе, Додик није хтио да стане.
6.
Додикова кључна грешка (у детаљу) је непоштивање Привремене мјере Уставног суда БиХ о забрани одржавања референдума, што је био више него јасан показатељ да лидер СНСД-а намјерава да реализује најважнији став из Декларације СНСД-а, донесене на Сабору те странке 25. априла 2015. године – ријеч је о Референдуму о самосталности Републике Српске, који би, како је закључио Сабор СНСД-а, требало да се распише 2018. године.
7.
САД су најважнији гарант Дејтонског мировног споразума; САД су творац Дејтона; САД су једина Суперсила, врло озбиљна држава, која врло озбиљно схвата преузете обавезе.
САД врло чврсто штите Дејтон и БиХ и било је врло врло плитко вјеровати да ће ту обавезу/политичку одлуку повући, прихватити разарање БиХ, ризикујући још један сукоб на Балкану; Било је невјероватно за повјеровати да ће САД устукнути пред Додиком.
Будимо реални, Додик је био потпуно нереалан са политичким циљевима које је промовисао и наметао; Био је ирационалан, што је запањујуће, јер је управо он од свих политичара у БиХ најбоље и најсадржајније познавао САД и њихову политику ка БиХ, однос те земље ка Дејтону!
Додиков егзибиционизам, адхок импровизације, погрешно убјеђење да стално стварање политичког хаоса уједно јесте и квалитетна политика, сада је пукло као мјехур од сапунице.
И пукло је њему по леђима, кроз “Црну листу”.
8.
Круцијално је уочити следећу чињеницу – Санкције САД-а се односе на Једног Човјека – на Милорада Додика, а никако не на Републику Српску, њене институције и грађане Републике Српске.
САД нису демонстрирале Гордост Суперсиле и казниле цијели народ, Србе у овом случају, већ су врло прецизно указале на проблем, а он је Појединац. Додик.
САД су одвојиле Народ од Додика, нису Народ ставиле у исту раван као и Додика, нису поистовјетиле Народ и Републику Српску са Додиком и то је најснажнија порука која је послана из Вашингтона.
За надати се да постоји довољан број српских политичара у БиХ који ће знати прочитати ову поруку и пренијети је Народу.
За надати се да такви постоје и унутар СНСД-а, јер би даље слијепо праћење Додика значило потпуни дебакл те странке; Значило би да заиста СНСД јест једнако Додик, што би представљало колективно политичко самоубиство с предумишљајем чланова и функционера те партије.
9.
Читање те поруке и њено преношење Народу важно је, јер је Додикова власт, и прије званичног саопштења одлуке о санкцијама, већ оптужила “Одлазећу администрацију САД-а” и испалила нови испразни спин да ће “Трамп скинути Додику санкције”!
Трамп неће скинути Додику санкције; Трамп је предсједник САД-а и њему “Одлазећа администрација” учвршћује простор за континуитет политике коју та држава води не само у БиХ, него у цијелом Свијету.
Озбиљне државе које држе до себе, а САД то, свакако, јесу, не креирају адхок политичка рјешења (ни на унутрашњем ни на спољном плану), већ то чине на неколико деценија, па и на цијели вијек.
Трамп није Држава; Трамп је на челу Државе, врло озбиљне, врло снажне, најснажније, Државе која има Институције, Државе која има спољну политику, која се, од администрације до администрације, само нијансира, али се, суштински, не мијења, било да је у Бијелој кући републиканац или демократа; Довољно је сјетити се Косова и чињенице да је његову независност признао Џорџ Буш Јуниор, који је наслиједио Била Клинтона; Трамп ће наставити досадашњу политику САД-а у Свијету, дајући јој свој лични печат, али не на начин да ће разорити политику сопствене Земље, како то Додикови спиндоктори лажно пројектују и како је то Додик стварно урадио са Републиком Српском. Разорио је.
10.
Упркос чињеници да су САД врло снажно подвукле да под санкције иде Један Човјек, а не Народ и Република Српска, таква одлука носи реперкусије и по Народ и по Републику Српску, јер наречени Појединац представља препреку развоју и Народа и Републике Српске, будући да обнаша једну од најзначајнијих функција у том ентитету.
Додик већ деценију представља огроман баласт и БиХ и РС и Србима, тај баласт је вишеструко добио на тежини његовим стављањем на “Црну листу” САД-а.
Додик би требало да се одмах повуче и ослободи простор новом политичком вођству, јер је својом антиполитиком довео себе под удар најмоћније земље. Он својим инсистирањем на о(п)станку на функцији само може донијети нову штету, никакву корист.
Његова позиција ставља и Републику Српску у дефанзиван положај, млински јој је камен око врата и, реално, јој онемогућава активну улогу у политичком животу БиХ.
Стога сваки Додиков покушај поистовјећивања са Народом и Републиком Српском, мора бити спријечен политичким средствима, јер би намјера таквог, реално могућег, акта била покушај увлачења Народа и Републике Српске у сукоб са САД-ом.
Сваки такав покушај мора бити осујећен у зачетку и, уколико до тога дође, огромна је одговорност, прије свега, на најзначајнијим политичким факторима који представљају Србе у БиХ. Међу њима је и СНСД, уколико та странка не одлучи да изврши колективно политичко самоубиство с предумишљајем поистовјећујући се са Додиком.
Потцјењивање одлуке САД-а може бити кобно по оне који то учине.
11.
Цијела ситуација веома је озбиљна, посебно с аспекта да је њен Главни протагониста врло хировита личност и спреман на ирационалне потезе.
12.
Додик је велики политички узлет доживио најавом референдума пред изборе 2006. године, да би његовим одржавањем 2016. године, на превару без преседана, однио велику изборну побједу.
Пази да ти се не деси оно што желиш, каже пословица.
Додик је опсесивно желио ту изборну побједу; Показаће се да је то била јако лоша процјена и да ће му се о главу обити баш оно што је желио и што му се и остварило.
Наведену оцјену изнио сам неколико пута након референдума и локалних избора, последњи пут у тексту “2017”; Сада Додик живи цитирану пословицу, а тек ће осјетити њене негативне дубине.
Извор: Слободан Васковић
Be the first to comment