Магарац на пијаци

Загледао сам се у пролазнике, у прасад, рибе и у јелке, па ми је занимљиво и забавно, и осећам се необично лак и весео. Дакле то је та земља, за коју сам ја ратовао, био рањен седам пута, одлежао у болници осамнаест месеци?

Помози Бог, чаршијо, на обадве стране! Клањам се влади, а још више опозицији, али ипак највише влади и онима што имају титула и пара. Лепо је то, тако ми неба, возити се на државним аутомобилима, бити у управним одборима фабрика и банака, примати месечно на стотину хиљада динара ићи на море и у бање. Фина ствар! А још је лепше кад човек има три-четири кућице, тако на једно шест спратова, па их издаје под кирију, троши на коцку и на трке и толико још заштеди да може издржавати одједном две Рускиње. О, баш сасвим, сасвим, баш сасвим фина ствар!

И ја бих волео да сам неко и имам нешто. Да сам макар циркуски играч на конопцу, али само да ме знају, да ме плаћају и кажу за ме: „Пази Јоксима! Пази. Бога ти, шта тај зна и како тај живи!” Камо моје лепе среће да сам ја чувен и добро плаћен циркуски играч на конопцу! Него сам ја професор, разврстан у седму групу прве категорије са другим степеном основне плате, и у том је цела ствар. Мари неко за професора. Ајде, Бога ти! Купи кромпира и купуса, па иди лепо, Јоксиме, кући и ћути у запећку. То је за тебе, да ћутиш. И још је за тебе то да слушаш где ти жена пребацује како су сва деца одевена и за Божић обдарена, само твоја нису.

Збиља, много ћутим. И ово што сад говорим, говорим у себи, премишљам тако зато што сам сâм и не знам шта да радим. Стојим на пијаци са зембиљом, решавајући се шта да купим и колико могу за коју ствар да платим. Доста је хладно од јутрос, али не осећам велику зиму, ма да сам танко одевен. Загледао сам се у пролазнике, у прасад, рибе и у јелке, па ми је занимљиво и забавно, и осећам се необично лак и весео. Дакле то је та земља, за коју сам ја ратовао, био рањен седам пута, одлежао у болници осамнаест месеци? За коју сам певао песме, писао чланке у Наставнику, држао митинге и зборове? Дакле то је та земља? Пази. Богати, па ја не знам, све не могу да је препознам, кад слушам вику продаваца јутарњих новина, у којима пише о кризи и корупцији, кад гледам где грме и лете аутомобили, носећи људе у барове и у дансинге, и кад застанем пред гомилом младића и девојака, који се гурају пред улазом и биоскопску салу.

Превари се тако човек. Ето, ко би рекао, кад ме види где излазим из гимназије – овако ознојен и умусан, с мрљама од мастила на прстима и на носу, црн; вечито необријан, сличан јежу, црвених очију под полупаним цвикером; овако ситан, узаних прса и ћелав – ко би рекао да сам ја човек бодар и смео, пун витешког духа и вере, и жеље за авантуром! Јест, Бога ми, ко би мислио, кад ме види изјутра где вучем зембиљ препун поврћа, меса и воћа за моју жену и децу, који онда још спавају или се само буде, највише ако деца трче по кући и гађају се ципелама, певају и звижде, ко би мислио да муж и отац који толико издире, без роптања и протеста, као ја, може да их остави, да их заборави и не мисли о њима, не страхује и не брине се за њихов живот, баш као да нису моји, као да их није било, да их нема! А то се догодило. Догодило се то за рата, кад сам био у Африци и Солуну, живео за се као птица и осећао се невероватно слободним и мирним.

Мени је тешко одлучити се, прећи границу;  али кад је једном пређем, онда даље не идем, него јурим, и не знам да се зауставим. Зато не волим ни да се селим. Селидба је за ме смрт. Усплахирим се и уплашим, требају ми дани и дани док се навикнем на нову кућу и на нову улицу. Али кад се навикнем, онда ни за Бога нећу да се кренем на њих. Кажем, све што је са једне или друге стране границе, ја подносим и разумем; али саму границу, тај врх и ту оштрицу, никако не могу да задржим: увек чекам да ме други пренесу преко ње.

Такав сам био откад се памтим, нарочито у љубави, а заљубљивао сам се још као дечко, и то онако, страховито и макар у кога. Само никад нисам смео да сретнем и гледам своју љубав. Кад наиђе, а ја станем, прибијем се уза зид. Оборим главу и спустим руке, па само трепћем. Једва чекам да ме мине та девојчица, да прође тај демон и мучитељ, да прође. А кад се изгуби, буде ми жао и буквално ме боли срце, те трчим за њом да је видим и угледам јој крај сукње. Па кад не могу да је стигнем или не знам да је нађем, вратим се кући и пишем песме. „Јоксиме!” кажу ми старији кад виде шта радим. „Јоксиме, ти си за професора! Немој ни мислити на технику, права или медицину. Ниси ти за инжењера, доктора и министра. Иди ти на филозофски факултет, када матурираш. Ал’ створен си за професора! Ал’ створен!”

Дакле није да ја не знам своју ману: не ваља то што могу да трпим и да ћутим. Кажем ја себи више пута: „Јоксиме! Буни се, Јоксиме, човече Божји! Буни се противу своје жене, против деце, против плата, и против суда за станове, и скупоће, и свега другог што те тишти! Буни се!” Али залуд ја то кажем, кад ме мрзи, кад не умем и не смем: сасвим сам нешто саплетен.

То ми је каткад врло чудно, јер сам ја иначе способан човек, од користи и у рату и у миру: ја умем теглити за тројицу и за десеторицу. Видиш, то ми није никад пало на памет: како би било да покушам да се продам путем лицитације? Неком друштву, партији, власти, коме било? Да објавим у новинама овакав оглас:

Народе!

Данас, од осам до десет, продаје се на пијаци магарац, у лицу Јоксима Поповића, гимназијског професора. Способан за све послове: да пева песме, пише чланке, љуља децу, кува ручак, чисти собе и да чини од глупе деце умне људе, итд., итд. Задовољан малом платом и рђавим станом… Ко да више?.. Сто хиљада динара, први пут!…

Него, ја стојим на пијаци и сам себе разговарам, а време иде: већ је прошло дванаест сати, и свет се разилази. Опет ћу доћи кући касно, па ће ми жена пребацити и што сам овако спор и невешт, и што нисам вредан да држим служавку. Хајде, Јоксиме, полако кући, хајде, Јоксиме. Нема од тога нико ништа што ти говориш.

Не! Ипак ми је мало лакше кад се овако сам пред собом изјадам и потужим. Веселији идем натраг него јутрос на пијацу. А и чврсто сам се одлучио да више не седим скрштених руку, већ да кренем у борбу. Само нећу да почнем одмах, баш пред ове светле, велике празнике. После ћу, кад прођу. Сад мир Божји, људи, Христос се роди!

Извор: Политика, 6. јануар 1927. године