Мојковачка битка – ових 10 ствари треба знати о њој:

2. У Мојковачкој битки учествовали су са једне стране црногорска војска, њена 1. санџачка дивизија бригадира Петра Мартиновића, а понајвише колашинска бригада од око 4.000 људи коју је водио командант Милош Меденица. Са друге стране биле су аустроугарске снаге, које су на главном правцу удара имале нешто преко 14.000 војника

3. Ако замислите Термопиле и чувених „300 Леонидиних Спартанаца“ који су више хиљада Персијанаца задржавали надчовјечанским напорима, јунаштво оних који су 1916. спречавали продор непријатеља кроз Мојковачка врата надмашује га вишеструко, и по условима, и по значају борби

4. Србија је тада била на кољенима. Нападнута од двије силе истовремено, Аустроугарске и Немачке, добила је и нож у леђа који дан касније, када се у Први свјетски рат укључила Бугарска – управо нападом на Србију. Славна али и војска измучена што губицима у борбама, што тифусом који је харао 1915. године, била је присиљена да се повлачи. Жељу да се повлачење ка савезницима који су се прикупљали код Солуна изведе вардарском долином спречили су својим нападима Бугари, па се одлучило за пролазак ка мору преко Косова, а потом или преко Црне Горе или албанским планинским беспућима.

5. Зашто су Црногорци помагали Србима? Неко ће одговор на то пронаћи у државном уџбенику, Земљопису (географији) Књажевине Црне Горе за ученике 3. разреда основне школе из 1899. године, у коме пише да „У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000 становника. Већином су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српскога поријекла и српске народности”. Пише у уџбенику и ово: „Осим Црне Горе има још српских земаља, у којима живе наша браћа Срби. Неки су, као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином. Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину – све српске земље, у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Српкиња, ма које вјере били, не смију пожалити ни живот за општу српску слободу, добро и благостање. Треба да је брат мио, које вјере био, јер тешко брату без брата“.

6. Добро, али зашто су помогли када је било извесно да је слом неминован? Можда зато што је црногорска краљевска влада 11./24. јула 1914. пред почетак Великог рата обавјестила уцјењену српску владу сљедеће: ”Тешко је ријешити какав одговор да се дадне Аустрији. Наше би мишљење било да се послушају савјети Русије. У сваком случају кажите господину Пашићу, да нам је зло и добро заједно са Србијом. Њена судбина је и наша судбина… Србија може рачунати на братску и неограничену помоћ Црне Горе, како у овом судбоносном часу, тако и у сваком другом…”. Или, што рече краљ Никола у својој објави рата, „Црногорци! Крв се већ лије на Дунаву, Сави и Дрини; лије се на границама наше моћне заштитнице Русије и њене савезнице Француске, па сад – ко је јунак, на оружје, ко је јунак нек слиједи корацима два стара српска краља: да гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну. На нашој су страни Бог и правда. Ми смо хтјели мир, наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га српски и јуначки, а благослов вашег старог краља пратиће ве у свим нашим подвизима. Живјели моји мили Црногорци! Живјело наше мило Српство!“

7. И, шта је онда сад тај Мојковац и што је важна Мојковачка битка? Па, када су Срби, војска и народ, кренули да се повлаче пред три силе које су нагрнуле, а све у нади да ће их на Јадрану одмах дочекати савезничке снаге и пребацити у неко мјесто опоравка (што се не само да није одмах десило, него се послије ужаса по албанским планинама пјешачило и додатних двјестотинак километара по мочварим приобалним предјелима), у једном тренутку Срби су умало били опкољени. Одозго „стис’о Шваба“, с леђа ударио Бугарин.

Ипак, највећу пријетњу представљале су оне аустроугарске јединице којима је остало само да се пробију кроз Мојковачка врата и, правцем према Колашину и Подгорици, престигну Србе и пресјеку одступницу српској војсци. Црногорска војска је то спрјечавала од 22. октобра 1915, што се и сматра почетком Мојковачке операције. Прве језиве борбе водиле су се од тог дана до 2. новембра око Вишеграда, друге од 8. до 16. на Јавору, али су та јунаштва малобројнијих – добила кулминацију на Бадњи дан и Божић 1916.

8. Тада су 62. пјешадијска дивизија и бригада „Шварц“ из 53. дивизије добиле наређење да се крене у пробој. Ипак, ударну снагу чинило је, по неким процјенама, око 20.000 војника под командом генерала Вилхелма фон Рајнара, који су уз немолисрдно коришћење далеко веће муниције, а и бројчану надмоћ, у уводној фази дводневних мојковачких окршаја заузели неке од кључних тачака одбране, попут Бојне њиве. Не и Развршје, најважнији положај на том правцу. Снијег је био до колена, јуришало се, борило прса у прса, а малобројније црногорске снаге потпуно су спречиле први план непријатеља – да се силовитим налетом све брзо ријеши. И, док су храбре, пожртвоване жене по снегу доносиле храну војницима који и по неколико дана нису ништа друго јели до парче хлеба, а те исте жене са бојишта односиле рањенике јер није имао ко други, сердар Јанко Вукотић, који је био надлежан за тај дио бранилаца, дошао је током ноћи на положаје, схвативши да ће се сутрадан, на Божић рјешавати битка.

9. А онда, док су се Срби повлачили јединим преосталим стазама, сердар Јанко Вукотић изненађује све своје старјешине и наређује да се у зору, на Божић, против јачег, спремнијег и одморнијег непријатеља, положаји не бране. Наређује и да се војска не повлачи. Наређује – јуриш.

10. Нема пјесме која би вјеродостојно описала полазак тих храбрих јунака у смрт. Нема тих стихова који би описали те призоре, мада гуслари чувају сјећање, уз ријечи „Ми гинемо Христос да се роди… Црногорци на Голготу пошли“. Гинули су један по један, десетина по десетина. А ишли напријед. „Снијег се вас искрварио“, што рече један од ретких преживелих. Али, јуриши нису престајали. Бранећи браћу од смрти, давали су своје животе један за другим. И заузели шта им је дан раније отето. Одбранили част за сва времена. И оставили нама у аманет да то никада не заборавимо.
Умјесто „хвала“, које никада неће бити довољно, борба против заборава биће највећи дар на олтару мојковачких јунака, који су страшни, најузвишенији завјет испунили. Што рече владика Николај, „да не беше смрти на Мојковцу, не би било васкрса на Кајмакчалану“. Нека је слава и хвала свима који су по буковим шумама, снијегом прекривеним косама Бојне њиве и Развршја, свима њима који су баш ту гдје се магла спуштала са врхова Бјеласице – својом крвљу оставили потврду оних ријечи из оног Земљописа „Тешко брату без брата“. Јер, најтежа је мука не када се мре, већ када се у маглама испразности животари а на братство заборави. Е, па, не заборављамо. Ево, овог часа смо се договорили да никада не заборавимо.

www.gvozdenipuk.rs