Има нека тајна веза између СНСД-а Милорада Додика и Азербејџана, муслиманске и нафтом богате државе на Кавказу. Специјалне и паралелне братске везе дијелом су обавијене велом тајне, и може се само предпоставити шта је позадина помало чудне блиске сарадње и узајамне подршке.
Посланица СНСД-а у Представничком дому ПС БиХ Милица Марковић у име Клуба СНСД-а предложила да 31.03.2013. године на 41-ој сједници Резолуцију о поштовању и признавању суверенитета и територијалног интегритета Републике Азербејџан. Увидом у стенограм са 41. сједнице ПД ПС БиХ може се видјети да је Марковићка у образложењу своје иницијативе навела да је циљ Резолуције је да пружи принципјелну и снажну подршку суверенитету и интегритету пријатељској држави Азербејџану, као што се и сами боримо за територијални интегритет, цјеловитост и суверенитет Босне и Херцеговине!? Више од 120 земаља свијета усвојило сличну Резолуцију подршке Азербејџану, и врло је важно, сматра Марковићева, да Резолуција о поштовању суверенитета Азербејџана буде усвојена и од стране Парламентарне скупштине БиХ…
Иницијативу СНСД-а током расправе подршали су Шефик Џаферовић и Денис Бећировић, у име Клубова посланика СДА и СДП-а, истичући да је Азербејџан пријатељска држава која је значајно помогла БиХ током рата и сукоба, а потом и обнову Сарајева и БиХ. Због тога је главни град Бакуу добио улицу и трг у Новом Сарајеву, а Сарајево у Бакуу. Милици је током засједања сво вријеме отворену подршку давао и резидентни амбасадор Азербејџана, који је допутовао из Београда како би присуствовао сједници, а потом су стизала писма челника Азербејџана који се захваљују Милици, СНСД-у и Парламенту БиХ за лобирање и несебичну подршку.
Након тога 20.02.2013. Дом народа ПС БиХ усвојио је сличну Резолуцију о подршци цјеловитости Азербејџана у којој се између осталог осуђује масовно истребљење цивилног становништва на националној и етничкој основи у граду Хоџали, током рата за Нагорно-Карабах, а односи се на страдање 613 Азербејџанаца који су погинули током сукоба са Јерменима у фебруару 1992. године. Делегати СНСД-а и ДНС-а у Дому народа БиХ гласали су за ову Резолуцију, док приједлог није добио подршку Младена Иванића и Огњена Тадића.
Да Милица и остали посланици СНСД-а нису радили на своју руку већ по налогу свог шефа говори чињеница да је Резолуција усвојена само пар дана након што су се 18.02.2013. Милорад Додик и Жељка Цвијановић у Бањалуци састали са азербејџанским министром економског развоја Шафином Мустафајом. Током разговора Додик је изразио саосјећање због страдања Азербејџанаца, осудио јерменске злочине, те договорио да муслиманска браћа са Кавказа са 1 000 000 евра финансирају обнову Геријатријског центра у Бањалуци и још неке пројекте.
По свом старом обичају Додик је убрзо доживио преображај и направио велики заокрет, па је предложио је Народној скупштини Републике Српске на усвајање Резолуцију којом се осуђује геноцид Турске над Јерменима у периоду од 1915. до 1918. године. Желећи да у домаћој јавности остави утисак борца против нео-османизма, експанзије ислама и свеопштег заштитника хришћанства и православља, Додик је 2015. полетио за Јереван на обиљежавање годишњице страдања Јермена од Турака, али му није било дозвољено да слети у Јереван. Из дипломатских кругова се може сазнати да су Јермени били јако љути понашањем, подршком и лобирањем СНСД-а и Додикових посланика у корист муслиманског Азербејџана, и да су га због тога сматрали непожељним.
И док је Додик лио крокодилске сузе за Јерменима, Милица Марковић је као специјални Извјестилац за Нагорно-Карабах предложила Савјету Европе једнострану Резолуцију у којој се оштро оптужује Јерменија да је окупирала дио Азербејџана, да ускраћује воду становништву, чини непријатељске акте и онемогућује нормалан живот Азербејџанцима у Доњем Карабаху. Због тога се у Резолуцији Савјета Европе, која је усвојена без руских посланика јер им није било дозвољено да гласају, захтјева тренутно повлачење јерменских оружаних снага из „окупиране“ регије и тражи међународно надгледање брана и водених канала. Марковићка је направила потпуно једностран и пристрасан Извјештај у корист Азербејџана, у коме је боравила више пута за кратко вријеме, а да није жељела отићи у Јерменију и чути ставове друге стране. Њена немушта оправдања да јој Јерменија тобоже није могла организовати превоз по планинским предјелима током зиме су у најмању руку неозбиљна, па се поставља логично питање какав је мотив Милице Марковић да крајње непрофесионално, пристрасно и једнострано направи Извјештај у корист Азербејџана, чинећи при томе огромну штету православним Јерменима? Да ли је Резолуција о цјеловитости Азербејџана у ПС БиХ био тест који је Милица успјешно положила, па је као провјерена и поуздана излобирана да буде специјални извјестилац у Нагорно-Карабаху?
Несебична отворена подршка муслиманском Азербејџану, најбоље демистификује лажну патриотску и наводно „антибосанску“ и „антиисламску“ политику Милорада Додика и СНСД-а који непрекидно покушавају без иједног аргумента да исконструишу приче и спинују јавност о наводној „пробосанској и издајничкој“ политици Савеза за промјене у Сарајеву. Да ли је логично хвалити се састанцима са Владимиром Путином и наводном проруском политиком а истовремено им забијати нож у леђа и правити велику штету руским савезницима на Кавказу, узимати кредите и слушати наређења ММФ-а и Свјетске банке?
Да ли је лицемјерно борити се отворено и принципјелно за цјеловитост, територијални интегритет и сувереност Азербејџана и Босне и Херцеговине, а у исто вријеме замајавати грађане Републике Српске причама о референдуму и отцјепљењу од неодрживе БиХ 2018. године.
Готово истовремено предлагање СНСД-ових Резолуцији о осуди јерменских злочина над Азербејџанцима у Парламенту БиХ, а потом осуди геноцида над Јерменима у Народној скупштини Републике Српске, представља само један у низу очигледних примјера дволичности, непринципјелности, бескрупулозности и неозбиљне Додикове политике свакодневних ситних сплетки и тренутних интереса без икаквог јасног плана и стратегије. Нажалост кључни проблем није у Додику и СНСД-у, већ у нашем наивном народу који упорно гута његове отровне удице и болно крвари, иако су га његове удице и харпуни претходно проболи у безброј наврата.
ИЗВОР: Небојша Вукановић
Be the first to comment