O poltronima…

Jedna od rijetkih stvari oko kojih ćemo se svi složiti je – da ne volimo poltrone. To je jedna baš ružna, pogrdna riječ. Ne postoji niko ko bi za poltrona nešto dobro rekao ili imao koju riječ opravdanja. Zvanično, dakle, svi mislimo isto.

Ali, to su ipak samo riječi. Život nas iz dana u dan demantuje i pokazuje nam kako poltrone ipak neki „vole“, čak i oni od kojih to nikada ne bismo očekivali. Svakodnevno prisustvujemo otvorenim „upucavanjima“ i u medijima i u svojim malim životima. Redovno se stidimo zbog nekog ko to radi, valjda je to ovo što se sad popularno zove „transfer blama“.

Ranije sam mislio da poltroni poslije tog „čina“ idu kući da povraćaju, ali interesatno, uopšte nije tako. Nikad nije sramota onog ko to radi. On samo vidi rezultat za sebe, optočen zlatom – mnogo sija pa se ne vidi okolo. Zaslijepljen blistavim ciljem, Poltron. Raspilavljen od uživanja – Objekat Divljenja. Cakle im se oči, vole se neviđeno. Srećni oboje, prava ljubav. Jedino okolina uvijek sve vidi i prijeti da im pokvari tu zanesenost… ali, što je bitno – u okolini su luzeri.

Sjetih se Tita i prvih susreta sa „udvaranjem“, moje djetinjstvo je zakačilo jedan dio te idolatrije pred kraj njegovog života. Te poezije velikih srpskih pjesnika trenutka, tih „Majskih pjesničkih štafeta“ zbog kojih su i nas, djecu, uvlačili u to i učili nas „kako treba“…

Puno puta sam se zapitao – šta bih radio kada bih u životu uopšte bio u poziciji da budem nekome šef ili da neko zavisi od mene, pa procijeni da mu je poltronisanje najsigurniji put do uspjeha. Siguran sam da bih se zgrozio i prezreo tu osobu. Realno, ne razumijem kako ljudima kojima se neko ulizuje nije neprijatno. Šta je tako zavodljivo u tome da ti neko snishodljivo priča kako si najbolji, najpametniji, najjači i niko ti nije ravan? Koliko slab treba čovjek da bude da takve pohvale prima zdravo za gotovo. I vjeruje u njih, jer bi volio da je tako?

r1

Ranije sam mislio upravo to – da čovjek zaista mora da bude „ograničen“ da bi mu prijalo društvo ulizica. A onda sam shvatio da poznajem puno veoma inteligentnih i obrazovanih ljudi, sklonih da se okružuju poltronima i to me je ostavilo u čudu. Ne mogu to da povežem sa razumnim čovjekom – ali svakako se i ne pitam ja. Tada sam shvatio da je svaka vrsta vlasti opasna, između ostalog i zbog toga. Siguran sam da su poltroni jedan od glavnih razloga zašto ljudi na pozicijama gube kompas i počinju da se „igraju Boga“. Očigledno je teško biti imun.

Mora da je slatko kad se pogledaš u ogledalo i vidiš Ajnštajna, Aleksandru Ambrosio, Klunija, Dalaj Lamu, Terminatora, Martina Lutera Kinga… zavisi šta ti treba. Što bi se vraćao u realnost i čekao šamar otrježnjenja od nekog dobrog prijatelja. Ako je pravi prijatelj – on će da sačeka, mada… kod njega se ionako ide samo kad je frka.

Poltronisanje ne mora da bude samo puko udvaranje i komplimentiranje autoriteta. Nekad je dovoljno i samo prećutati svoje mišljenje ili jednostavno govoriti: „Da, da, tako je“…

Niko ne voli kad se ne slažeš sa njim. Nesigurni ljudi naročito, njima stalno treba potvrda da su uvijek u pravu. To im jača ego, diže samopouzdanje. To što se zbog toga mnoge dobre stvari neće desiti, što će se donositi pogrešne odluke i što će se gubiti vrijeme – nije tema. Važno je da u trenutku zadovoljimo gazdu gladnog lijepih riječi o sebi.

Imao sam svojevremeno nekog šefa koji je imao običaj da me pozove i pita sta mislim o nečemu što se radi. To mi je bio kompliment, hej – zanimalo ga je šta mislim. Međutim, svaki put kada bih mu rekao da mi se nešto ne dopada i argumentovao zašto, čuo bih: „Što si tako negativan?“

OK je bilo samo da se slažem. Mada mi nikad nije rekao da sam tada „pozitivan“.

Negativan???? Što ne mislim isto kao on??? Negativan??? Uuuuu, kakav kvar…

Ja sam mislio da je negativan čovjek koji ima lošu energiju, narav, loše utiče na okolinu, vuče neki proces na poslu unazad… a ne kad ima drugačije mišljenje (što je, uzgred budi rečeno, obavezno i korisno za svako stvaranje). Suprotstavljeno mišljenje je legitimna stvar.

Ljudi se, prosto, nakostriješe kad se ne slažeš sa njima. Oni na položajima, dakle, skoro obavezno, a nadure se, bogami, vrlo često i oni koji nisu. Valjda im suprotstavljen stav narušava ideju o putu ka uspjehu koji su sebi zacrtali i ka kojem idu silovito i ambiciozno. To ih koči, sputava da se razmašu. Previše razmišljanja i preispitivanje koje uz to ide je za slabiće.

Moram da napomenem, da se ovakve situacije nekako baš nikada ne dešavaju ljudima koji su do svog mjesta u društvu ili na poslu došli ozbiljnim, temeljnim i smislenim radom. Barem kada je moje iskustvo u pitanju. Oni i dalje drže mozak uključen i dvije noge na zemlji. Uvijek tako bude samo sa ovim kojim se mnogo žuri…

I? Ko tu ispada glup? Opet pristojni ljudi. Povlače se u svojoj pristojnosti, a vrijeme prolazi. Poltroni grabe bez imalo stida.

Ko hoće da se prilagođava, evo, dakle u najkraćem:

„Care“,“najjači si“, „bravo carice, lavice“… postale su lozinke da bi uopšte neko bio poželjan u društvu pojedinih. Hvali što glasnije i ne suprotstavljaj se.

Ako prihvatiš ova pravila igre, onda si valjda, „pozitivan“. Reaguj kako se očekuje. Smij se što glasnije, budi ushićen. Viči stalno: „Meni je to super!“ i ne brini ništa što je ljudima koji te posmatraju neprijatno. Važno je da tebi nije neprijatno. I još važnije – da je Objekat Divljenja srećan. Njemu udovoljavamo, tako bijaše?

Neka nagrada mora da stigne. Pa dok traje – traje. Ali bar za malo smo se ogrebali, malo li je na ovu skupoću?

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.