Naša djeca koju niko neće: Priče o usvajanju

Martu Kozlov sam sasvim slučajno zapratila na instagramu. Jako brzo sam shvatila da žena posreduje u usvajanju dece i njene objave su mi postale dnevna doza realnosti koja udara nisko, po kolenima. Mnogo je priča o napuštenoj deci koje se nikada ne ispričaju, a toliko su teške da je Marta koja je njihov direktni učesnik, eno, zaplakala javno, pred svim radoznalim očima društvenih mreža.

Booking.com

Nekoliko meseci sam pratila te Martine objave u kojima je objašnjavala razne nelogične, tužne, teške, primitivne mehanizme usvajanja i otkrivala dirljive detalje o klincima koji su iz Srbije usvajani u inostranstvu.

Marta je u petoj godini života zbog očevog posla živela u Španiji. Kada je u eks-Ju počeo rat, porodica je odlučila da ostane tamo. Ona se nikad nije adaptirala i nije bila prihvaćena, pa kaže da joj je odrastanje bilo borba. Uvek je čekala da se vrati kući, u Beograd. Srednju školu je završila u Irskoj, onda se vratila u u Španiju, gde je diplomirala englesku filologiju. Posle toga je još dve godine provela u Milanu. U decembru 2013. je došla u Beograd na dve nedelje i ostala do danas. Od 2016. radi na usvajanjima. Sve što mi je otkrila se odnosi na njen angažman za špansku agenciju preko koje parovi iz Španije usvajaju decu iz Srbije. Sva deca koja su preko Marte usvojena u Španiji su bila Romi. Ovde, gde se često ističe da su deca najvažniji deo društva, kao i da su porodične vrednosti najveće, niko ih ne želi.

Upoznajemo se, Marta mi kaže da je dala otkaz, da ne može više. Sve kroz šta prolazi godinama narušilo joj je zdravlje, više ne prepoznaje sebe, konstantno se oseća loše. „Moram da se spasem, inače sam gotova“, izgovara pomalo odsutno. Posle dugog razgovora, shvatam da je problematika sa kojom se susretala toliko kompleksna da moramo dobro da razmislimo šta će biti težište naše priče. Logično mi je bilo samo da to težište moraju biti emocije i zato sam je zamolila da uradimo malo drugačiju priču. Navela mi je situacije koje najbolje definišu ljubav, optimizam, dečju iskrenost, tugu, težak život, napuštenost, zatucanost sredine, nefunkcionalnost sistema i sreću.

LJUBAV

Ljubav je motor koji pokreće sve ali se ne vidi, samo je u vazduhu. Mama i tata vole to dete po koje su došli, i na koje čekaju između pet i 10 godina, ali su preplašeni i usvajanje deteta nije onako kao što su oni zamišljali dok su čekali.

Oni su mislili da ce doći, da će videti dete, i da će ga voleti. Vrlo često misle da ga vole i pre nego što ga upoznaju. A to je greška.

Dok nema ljubavi, ima vere, a s vremenom se ta vera pretvori u ljubav. Skoro sa svakom porodicom imam predugačke razgovore u kojima im obećavam da iako sada to ne mogu da vide, doći će jedan dan kada će toliko voleti to dete – da će da ih boli. Kažem im da mi veruju, da znam stvari koje oni ne znaju. Da bih izgurala to što im pričam, uhvatim se za tu ljubav koja je pokrenula celu proceduru u njihovom životu. Oni plaču, teško im je, ali mi ipak veruju.

Nakon mesec dana se čujemo preko skajpa. Dete više ne priča srpski. Malo se stidi od mene, pa se krije iza mame dok se smeška i nešto joj šapuće. Tada je već ljubav imala vremena da se opusti, pa prosto pršti na sve strane.

Scene najveće ljubavi su one kada dete plače za hraniteljima i traži utehu u novim roditeljima.

OPTIMIZAM

Optimizam se uvek pojavljuje u najkritičnijim trenucima.

Tog dana smo izdvajali iz hraniteljske porodice (u kojoj su bili sedam godina) brata i sestru. Imali su 7 i 8 godina. Španci su došli da ih usvoje zajedno. Smeštaj nam je bio u Nišu i odlazili smo na lokaciju u jedno selo po decu. Sat i nešto vožnje. Atmosfera u autu je jeziva. To na šta mi idemo tog dana je strašno za nas, a da ne pričam o deci.

Meni se povraća ali moram da budem ta koja će da bude uzor ponašanja i pristupa. Ja ne smem da budem u transu.

Stižemo u porodicu, svi su napolju, kupili su balone sa helijumom da ih puste u vazduh kada krenemo. Hraniteljka plače. Hajde da se slikamo… Slikam ih. Insistiram da moramo da krenemo. Dečak je besan. Devojčica malo plače, mada je njoj to zabranjeno.

Nekako ih spakujemo u kola, s 55 kofera, kese, smoki, satovi, naočare za sunce, lakovi za nokte, baloni idu u vazduh. Vidim ih u retrovizoru. Samo želim da nisam tu, da to nisam ja. Fizički ne mogu da podnesem bol, ali vozim.

Sad smo već u planini, deca ćute sa novom mamom pozadi, ja vozim 30 km na sat pošto je magla užasno gusta i ništa se ne vidi. Deca počinju da plaču. Onaj najstrašniji dečji plač. Tih, sa ogromnim suzama. U tom trenutku, na pola puta između sela i Niša, dok dvoje dece koje smo tek odvojili od njihove porodice plaču kao kiša – meni puca guma. Mozak počinje da mi se topi. Treba mi tim od 50 ljudi da rešim logistiku prebacivanja automobila, dece, porodice i njihovog prtljaga do Niša. Pred nervnim slomom sam, ali pojavljuju se optimizam i snaga.

Otac i ja izlazimo iz kola, vadimo SVE iz gepeka, stavljam trougao, zaustavlja se mercedes da nam tu nešto prikenja. Ja imam dizalicu, ali nemam ono da odšrafim točak. Zaustavljam auto neki, momak i devojka Rumuni, i nas petoro u najjezivijoj mogućoj situaciji, sportski sredimo auto, dovoljno da možemo do Niša, lako ću ja posle.

DEČJA ISKRENOST

Bila je jedna devojčica koja je mrzela usvojitelje iz dna duše. Generalno – što više deca vole hranitelje, to više mrze usvojitelje.

Taj slučaj je bio jako težak, i apsolutno svaka osoba koja je u procesu potrebna da nam omogući da završimo papire (matičari, pravnici, policija) učinila je sve da nam maksimalno oteža. Ljudi su izgubili povratne karte, šetali su nas na relaciji Beograd – Doljevac – Niš kao majmune. Za tri dana smo prešli 1.400 km na toj relaciji. Umorni smo. Vraćamo se za Beograd i već je mrak. Dotle smo jako malo pričali. Nisam imala nikakav osećaj s tom porodicom. U jednom trenutku, glasić sa zadnjeg sedišta auta kaže: „Ja neću da idem sa njima, ja hoću s tobom“. Kažem joj da je mnogo volim i da je predivna devojčica, ali da ne može sa mnom. Ona počinje da plače i kaže da njoj (majci) smrdi iz usta. Ja vozim dalje u tišini. Decembar je, odškrinut mi je prozor zato što u autu smrdi na metalni dah.

TUGA

Bio je jedan dečak koji je takođe jako teško podneo razdvajanje od hranitelja sa kojima je bio od rođenja. Imao je veliki otpor prema usvojiteljima i vrlo često sam morala ja da odlazim da ga smirim, utešim, uspavam.

Jednog dana sam ga dovela kod mene u sobu i on je počeo da plače kao kiša. Čučnuo je na pod. Nije bio vrsta deteta koja prihvata fizički kontakt, pa nisam mogla da ga zagrlim. Tako je čučao i plakao dugo i pitao me je za koliko vremena je leto. Bio je decembar, najtužniji slučajevi su uvek tu kad je najhladnije… Ja sam mu rekla za nekih šest meseci, a on me pita da li je to mnogo. Ja mu kažem da je to relativno. On mi kaže da su mu hranitelji rekli da će oni doći u Španiju na leto (što nije istina), pa me zato pita,dok jeca na podu. Ima i jaknu i rukavice i šal na sebi. Krećem da se zezam s njim što briše sline o rukavice. Malo se nasmeje. Glupo se osećam što sam pokušala da ga zasmejem, kad mu je potrebno da plače. Onda sam ga nagovorila da skine rukavice, šal, jaknu i kapu, pa smo se zavalili u krevet i gledali Moanu.

Kad smo gledali Moanu Foto: Privatna arhiva / Noizz.rs

TEŽAK ŽIVOT

Bio je jedan dečak kog su našli pred Maxijem. Nisu znali datum rođenja, ni ime, nisu mogli da ga identifikuju, pa su mu dali ime i približni datum rođenja. Imao je oko 2 godine. Smešten je u Zvečansku, pa su dve naše porodice pokušale da ga usvoje. Jedna ga je vratila nakon dve nedelje, a druga nakon tri.

Jednom je krenuo da mi priča kako su ga u jednoj od te dve porodice terali da spava sa psom…

Ne pada mi na pamet nešto strašnije nego da uzmeš dete iz doma, pa da ga vratiš. Ta deca nose jednu specijalnu vrstu tuge u sebi.

Usvojen je kada je imao oko pet godina. Sada je u Španiji. Ide na tekvondo i na salsu.

NAPUŠTENOST

Usvajanja dece iz Zvečanske su mi pocepala srce na specifičan način. Kad sam vodila slučaj jedne devojčice, srela sam dva brata koja sam poznavala od prethodne godine. Tada sam napisala ovaj tekst:

Torta za doviđenja

Radim na usvajanju u istom domu u kojem sam to radila pre godinu dana.

Prvog dana sam došla da upoznam malu devojčicu i sela sam u dvorište sa njom i njenom novom porodicom. Malo nakon toga stiže grupa dece i jedan naleće pravo na mene. Zna me, a znam i ja njega. On je bio najbolji drug dečaka koji je pre godinu dana otišao iz doma sa novom porodicom.

Vidite – neki odlaze, a neki nikada ne.

Znala sam da želi da me zagrli ali nije hteo da bude napadan.

Ima devet godina. Dovoljno je veliki da ne radi prvo što mu padne na pamet, kao što deca obično umeju.

I tako, uhvatio je moje ruke i počeo da se ljulja napred – nazad dok mi je postavljao pitanja o svom drugaru i njegovom novom životu.

Imao je prelepe, krupne, pomalo sanjive oči koje su išle uz osmeh koji nikada nije skidao sa lica.

Iza njega, na par metara, stajao je njegov mlađi brat. Bio je smrtno ozbiljan, gledao me je iz daljine i slušao šta pričamo. Imao je šest godina.

Posle nekog vremena ljuljanja, pričanja, slanja slika njegovom izgubljenom drugu, pronašao je put do zagrljaja. Bio je nežna duša. Osetila sam kako njegovo srce prodire kroz sve moje slojeve i smiruje moje. Njegov brat se odvezao na biciklu. U vazduhu je lebdelo pitanje: da li bih ga povela sa sobom? Znao je da ne mogu. On misli da ga ne želim. Svi oni misle da ih niko ne želi.

Ali i posle sveg ovog vremena ima malu iskru nade da će ovaj put, ovaj put će doći da ga uzmu. Da će ovaj put on biti taj koji donosi tortu za decu koja ostaju dok im on na odlasku maše.

Do kuće sam lebdela. Srce mi se popelo u grlo i osetila sam da više ne postojim.

Danas je opet došao da me zagrli. Njegov brat je opet bio iza njega, ovaj put malo bliže, gledao me je. Kad je on otišao, brat je ostao. Prišao mi je korak bliže. Kleknula sam. Nije raširio ruke da me zagrli ali je sakrio lice u moje grudi i počeo da plače.

Za dva dana ću kupiti tortu za doviđenja. On će je jesti i isflekaće svoju odeću koju su nosili milioni dece pre njega.

Onda ću otići, a oni će… oni će ostati.

Marta i dečak Foto: Noizz / Noizz.rs

ZATUCANOST SREDINE

Nije bilo ni jedno usvajanje gde se nije na neki način provukla tema predispozicije. Deca sa kojom ja radim su Romi. Romska predispozicija da budu snalažljivi, da vole muziku, da budu skloni „muljanju“, krađi, kriminalu. O tome pričaju lekari, psiholozi, socijalni radnici.

Većina dece sa kojom ja radim aktivno i otvoreno mrzi Rome. Ne znaju da su oni TO. A naučeni su da ih mrze, jer naše društvo vrlo otvoreno i ponosno mrzi Rome. U najboljem slučaju „samo“ misle da su Romi niža rasa.

Imala sam dvoje dece koja su krenula nešto loše da pričaju o Romima kada je došlo dete da nam proda ružu, pa sam imala dugačak razgovor sa njima nakon kog sam im rekla da su i oni Romi. Naljutili su se na mene kao što se neko naljuti kad ga najstrašnije uvrediš.

Tu su i devojčice kojima se pokazuje da moraju biti dobre, tihe, umiljate, a dečacima se otima detinjstvo tako što im se pokazuje da budu dripci i barabe. Bio je jedan dečak koji je nakon što je prešao kod nas polako krenuo da skida fasadu barabe i da daje prostor detetu u sebi. Oscilacija između lika koji je naučio da predstavlja i nevinost deteta sa ogromnim očima i još većim pitanjima je bila fascinantna.

NEFUNKCIONALNOST SISTEMA

Sistem je pre svega nefunkcionalan zato što je pola digitalizovano, a pola je na papiru i stvari jednostavno ne mogu da funkcionišu.

Najveća nefunkcionalnost sistema potiče iz bezobrazluka i nadrkanosti radnika u javnim službama. Iskompleksirani ljudi koji imaju moć da ti daju ili da ti ne daju jedan papir. Na kraju će ti ga dati, ali prvo moraju da ti oduzmu poslednju trunku dostojanstva, pa tek onda.

SREĆA

Sreća je opet isto kao ljubav, vrlo apstraktan ali i prisutan koncept. Teško je videti sreću dok si u ovome. Sve je teško i sve je jako tužno. Ali kad se udaljiš od svega i pogledaš celu sliku, vidiš da ceo ovaj užas, na neki čudan način pliva u sreći. Sudbina ove dece koja nose pečat od rođenja je promenjena. Roditelji dobijaju šansu da se realizuju kao mama i tata i posvećeni su tome. Sreća je to što se od dva stranca i jednog napuštenog deteta napravila porodica ni iz čega, jedinica, veza koju ništa na svetu ne može da uništi.

Jednom je jedna devojčica bila mnogo tužna i rasplakala se i otišla je kod tate usvojitelja da je zagrli. On je stavio u krilo i ona je na srpskom počela da mu priča svoje muke. On nju ne razume, ali je sluša, i gleda je u oči, i ona ga gleda u oči dok nastavlja da jeca i da mu priča šta je povredilo i on je tu za nju, i uvek će biti tu, i ništa drugo nije bitno.

Izvor: Noizz.rs

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.