Kopile – Snežana A. Topalović

Što plačeš, šta je bilo, oči babine?

Jesu te to opet ona paščad dirala?

Jesu, jecao sam.

Gonili su me sve do Markove kuće i vikali kopile, kopile!

Onda je Marko izaš’o i rek’o da će im uši iščupati, pa su pobjegli, a meni je rek’o ne slušaj što paščad laju, ‘ajde odmori malo pa polako kući. Gušio sam se u suzama dok sam pričao.

Polako, polako, pušti ti njike.

Baba, što me izazivaju ništa im ne radim.

Ču što, što su brezobrazni, eto što.

Ajde ti da jedeš baba ti ispekla pitu, sirnicu ko duša.

Ajde oči moje lijepe. Polako, prvo, prestani plakati.

Baba mi je bila i otac i majka i sve na svijetu.

Majka me rodila vanbračno sa nekim vojnikom, a onda kad sam imao dvije godine preudala se u drugo selo, za udovca koji je već imao troje djece, kasnije je rodila Milu i Danila.

Nesretna se rodila, govorila je baba, da pobjegne od sramote u jade otišla.

Eto baba i ti misliš da sam ja sramota.

Ama jok ne d’o Bog, kako ću to pomisliti, ti si babina zjenica i vas svijet.

Svi me ponižavaju, juče pred zadrugom neki čovjek kaže, čije je ovo ‘vako lijepo dijete?

A Tomo kaže a pa to je naš kopilan, sva kopilad su lijepa i smijali su mi se.

Pobjeg’o sam.

Zapamti ovo Vukašine vazdi će te Bog dići iznad onije što ‘oće da te ponize, veća je njegova milost od sviju njike zajedno.

Kod majke sam se uvijek osjećao kao gost, nikad i nikako drugačije.

Đeda nisam upamtio, pogniuo je poslije rata od neke zaostale bobme dok je majka bila mala, tako da sam ja u stvari imao samo babu.

Obilježen rođenjem, odrastanje mi nije bilo nimalo lako. Nikad nigdje nisam pripadao osim babi.

Kopile ta riječ me pratila kao sjena. Izbjegavao sam okupljanja na guvnu sa ostalom djecom, jer bi se uvijek našao neko da me prozove, ponizi, zato sam učio, gutao sam gradivo i bio najbolji učenik u razredu.

Stojan, moj drug iz razreda posebno se isticao među siledžijama, jednom mi je na bunaru kamenom razbio glavu.

Stojan kažeš, ono pašče, e sad ćemo dolje njiovijem kućama, vala, Vukašine, bolje ti je brez ćaće no da ti je ko njegov.

Babu nikad nisam vidio tako ljutu, inače sada kad razmisljam o babi, ona je bila žena neke Božanske smirenosti, ali tada kao da je izgubila razum, uzela me za ruku i krenuli smo prema Stojanovoj kući.

Slušaj Anice, nijesam doslen dolazila, ajde đečija posla, ali ovo danas više nije đečije, nuto mu glave. Ćutala sam dok je plačući dolazio iz škole što ga zovu kopile, ali ako mi još jednom dođe vaki krvav Boga mi biće svega.

Čega Boga ti?

Kopile jašta je no kopile, je li moj Stojan nešto slag’o, trebala mu je mater mislit o tom kad je noge širila po garnizonu.

Pušti ti njegovu mater, ja sam njemu i otac i mater. Imaš ti o čemu voditi računa, no ne vidiš od brvna.

Nisam to tada razumio.

Otišli smo kući, baba me dugo grlila i ljubila i onako tiho, sama za sebe, govorila ne da tebe baba.

Bolje da se nisam ni rodio rekao sam. Nemam oca, a ni majku ko da nemam.

Imaš mene i ne budali za koga bi baba onda življela? Ti si meni sve na svijetu.

I ti meni baba.

Pa šta će nam ondar iko oči babine, ljubila me.

I bila mi je sve na svijetu i cijeli svijet.

Srednju sam upisao u gradu to je već bila druga priča, tu nisam bio kopile, već Vukašin. Voljeli su me i učenici i profesori, srednju školu sam završio kao đak generacije.

Baba je plakala od radosti. Pametna glava babina, oči moje, sunce babino. Grlila me.

Polako baba ugušićeš me zadirkivao sam je, pa nećeš imati unuka doktora.

Kakog doktora?

Odlučio sam da upišem medicinu u Sarajevu. Radiću ljetos šta god stignem da skupim pare.

Srećo babina, školaće tebe baba, prodaćemo ovce na jesen, šta će nam volike, pa pošlje polako ima baba i nešto za ne daj Bože, samo ti uči kad ti je Bog pamet dao.

Sad sam ja nju grlio jako, polako bolan ugušićeš babu pa ni babe ni fakulteta. Smijali smo se.

A baba šta će selo reći kopile, a doktor.

Polako sine, pušti selo, samo polako uz brdo se polako ide do vr’a.

A što polako baba?

Pa štaš kad se popneš, nemaš đe no niz brdo. Zato polako, poslušaj ti svoju babu.

Šta god budeš nek si ti babi živ i zdrav vazdi čo’jek budi sunce babino. Tepala mi je.

Fakultet je bio pravi izazov, a i Sarajevo.

Bio sam dobar student. Kući sam dolazio kad god bih imao slobodnog vremena.

Baba je čini mi se živjela za te naše susrete.

Baba još dva ispita i kopile doktor, a onda te vodim na more.

Kaka ja i more, curu ti nađi ženi se pa vodi na more, ima li kakva, a?

Ima baba cura koliko hoćeš.

Nemoj da bi kaku prevario kukala ti majka to ti baba nikad oprostila ne bi.

A ako mene kaka prevari baba šta ću onda.

Ajde Boga ti kako šta ćeš, pa sad reče ima cura kolko ‘oćeš.

Zaposlio sam se odmah po završetku studija.

Majku sam i dalje rijetko viđao, a s bratom i sestrom nikad nisam ni ostvario neki blizak odnos.

Sve češće sam mislio na oca, kao mali zamišljao sam da je snažan krupan čovjek i da će jednom doći uzeti me za ruku i prošetati selom i niko više nikad neće imati pravo da me zove kopile.

Naravno nikad nije došao.

Baba mi je govorila ne razbijaj glavu. Ako oćeš nađi ga, ako misliš da će ti biti lakše.

Je li me ikad tražio baba?

Nije nikad, a i daleko je to neđe oklen je on, pokušavala je ublažiti moje razočarenje.
To daleko je bio Doboj.

Pa kakav je to čovjek da nikad ne pita za svoje dijete?

Nikakav, eto kakav, pušti to.

Tek kad sam postao otac odlučio sam da ga nikada neću tražiti, nema te daljine koja bi mene spriječila da vidim svoje dijete.

Ljudi iz sela su počeli da me gledaju drugačije, nisam više bio kopile tako mi se činilo.

Kopile se ti za njike, no saden im moreš valjat pa su začepili gubice.

Ljudi su to moj sinko, a ljudi su spremni na sve, ljudi su Hrista razapeli.

Pametna moja baba bez i jednog razreda škole bila je mudrija od mene.

Ljudi iz sela donosili su mi nalaze da pogledam, dolazili da im izmjerim pritisak, da se posavjetuju, čak je i Anica jednom došla. Dobar dan Darinka, reče mi Ljuba Markovica da ti je Vukašin doš’o, pa velim da mu donesem ove nalaze da čujem šta on misli.

Jeste, jeste Anice tu je prileg’o. Nije on za tebe i tvoje Vukašin no kopile koliko se sjećam nije izdržala da ne kaže.

Ne mora, ako neće no rek’o kad je tu. ‘Oće Anice čo’jeka sam ja odgojila, čo’jeka rekla je baba glasno ponosno. Vule, oči babine, odera vam da Anici iščitaš nalaze. Anica je sjedila oborene glave. Dobar dan teta Anice, kako si, da vidimo te nalaze, kako je Stojan?

A moje dijete nikako, pije ne trijezni se, sa ženom se rašćer’o, sve naopako pa eto ti.

Nego kaki su mi nalazi?

Nisu loši za tvoje godine, donijeću ti ja jedan lijek sljedeći put kad dođem. Ne brini nije ništa strašno.

Fala Vukašine i tebi Darinka, eto odo ja sade, navrati nekad i do nas.

Vidiš kako Bog sve uredi moj Vukašine reče baba kad je Anica izašla.

Baba je počela naglo da mrša. Stalno sam je obilazio. Kako si baba?

Dobro oči babine. Spakuj se pa ćemo u ponedjeljak u Sarajevo da te malo pregledamo.

Trebala bi u bolnicu da se urade analize.

Ne budali kaka bolnica i ti ja znamo da za starost lijeka nema, babi je bolje čim te oči vide.

Kako si ti babi svojoj, nešto si mi bljedunjav. Jedeš li ?

Zato si ti baba Boga mi rumena ko ruža.

Žuti žutuju rumeni putuju smijala se.

Uvijek me iznenađivala sa tim svojim doskočicama, znala ih je na stotine.
Jedva sam je ubijedio da krene.
Nalazi su potvrdili moje sumnje. Rak pankreasa. Bio sam očajan.

Vidi baba, bolesna si, polako sam joj saopštio, ali naći ćemo neki način da te izliječimo, operisaćemo te, a onda polako oporavak.

Šta mi je?

Ma nije ništa strašno imam kolegu hirurga vrlo uspješno radi te operacije.

Vukašine ne laži me, što si se tako uzvrpoljio, šta mi je reci?

Baba…šta da joj kažem, šta da kažem ženi koja mi je sve na svijetu?

Da će umrijeti od bolesti pored unuka doktora.

Rekao sam joj istinu. Baba uradićemo sve što možemo.

Vule moj, kome ima vijeka ima i lijeka. Biće nako kako Gospod da, rekla je smireno.

Stara sam ja, a i naživila sam se. Neću ja na aperaciju. More kol’ko more.

Baba moramo pokušati. Ništa se na svijetu ne mora oči babine no umrijet, vego vodi ti mene kući.

Uzeo sam odmor i otišli smo na selo.

Davao sam joj infuzije, ublažavao bolove radio sve što sam znao.

Majka je dolazila češće, obilazila nas.

Vule oči babine, nemoj mater zaboravit’, nesretna se rodila, obiđi i ti nju, nije ona kriva take neke nesretne sudbine.

Neću baba ne brini. E tako oči moje lijepe, tako.

Izdahnula mi je na rukama jednog oktobarskog kišnog jutra.

Znao sam, očekvao sam, ali nisam bio spreman.

Slike djetinjstva prolazile su mi kroz glavu, ljubav, velika bezgranična, šta god da mi je falio otac, majka u djetinjstvu činilo se malo i smiješno u poređenju sa ovim sada, sa ovom prazninom. Ljubav i sigurnost koju mi je ona pružala nije se mogla mjeriti ni sa čim.

Mudra moja pametna baba.

Kasnije kroz život sretao sam ljude koji su išli brzo do brda još brže niz brdo, u bolnici više puta pokazala se tačna ona njena kom’ ima vijeka ima i lijeka, vidio sam hiljadu puta ljude koji bi opet razapeli Hrista, Ljude koji od brvna u svom oku ne vid dalje od nosa.

I znate šta kopilad su stvarno najljepša djeca na svijetu.

Piše: Snežana A. Topalović

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.