ÐAVO PREŠU ODNIO!

Ne volim da se sjećam devedesetih. Odmah mi krenu suze niz lice, pa potpuno poremetim trenutnu situaciju: „Šta ti bi odjednom? Šta rekosmo pa se rasplaka? “ A, onda suze još brže…

Ne shvataju ljudi da je prošlost uvijek tu sa nama i u nama.

‘Ajde se otrgni od nje, ako možeš?

Prizemna kuća, sa nedograđenom ljetnom kuhinjom, samo se jednim dijelom vidjela od krošnji raznog drveća. Bilo je tu najviše voćaka i nekog ukrasnog drveća, koje je Ristova tetka donijela iz Slovenije. To ukrasno drveće je skoro pola godine bilo u cvijetu. A, na kraju reda začinio ih drijen. Kad bi rascvjetao, svojom jakom žutom bojom bacio bi u osjen sva slovenačka ukrasna stabla.

Imali smo nekoliko puteva od škole do kuće, ali smo najviše voljeli ovaj… ovaj koji vodi do Ristove kuće.

Siva kapija se sastojala od nekoliko gvozdenih krugova, a u središtu jednog bilo je zvono.
Ja mislim da je to bio obični čaktar, samo ofarban.

Ali bi dobro odzvonio kada bismo zalupili kapijom.

Čim bi se oglasilo zvono, oglasio bi se i Risto.

„Ajte, ajte!“

„Ma, nemamo kad. Iz škole smo. Ružiće nas kući. Moramo ti odma’ zadaću raditi.“

„Ma, đavo prešu odnio. Pa, nije nauka zec. Ne more niđe pobjeći.“

Što jes’ -jes’.

Posjedali bismo za drveni sto. Na njemu je uvijek, ama baš uvijek bilo nekog voća. Pored voća je isto tako uvijek bila flaša rakije i nekolike čaše. Dok smo mi jeli voće, Risto je pio rakiju. A, čitav taj naš ritual je bio upotpunjen našim žalbama na školu i na učiteljicu:

-„Ja uradio zadaću, nije je ni pogledala.“

-„Ja sve znala, nije me htjela ocijeniti .“

-„Mene pitala lekciju, koju nismo učili.“

-„Mene vala mrzi, očima me gledati ne može.“

E, jada vaših, moja đeco. Pa, grdnu muku sa tom školom imate. Pa, kakva vi je to učiteljica, jadi je ne znali. Kud preši sa jedinicama, dok malo poodmakne… dok se malo uputite, dok malo sebi dođete.

Tako bismo se izjadali Ristu i krenuli kućama. Kod kuće bogami druga priča.

Odavno su ljudi Rista prozvali Preša.

Imao je Preša veliko srce, blagu narav. Nikada nije imao nikakvih problema. Bar je izgledao tako.

Živio je sam. Imao je neku rodbinu iz Crne Gore, ali nisu baš često dolazili.

Bio je presrećan kad bi pomagao drugima, а pomagao je svima.

A, što je znao utješiti i ubijediti čovjeka da će sve biti dobro… to je tek posebna priča.

A, trebalo nam je uutjeh,a i ubeđivanja da će sve biti dobro… jer teško vrijeme naiđe.

Bio je tmuran dan. Rosila je hladna kiša. Nije bilo ni ocjena taj dan. A na nekim časovima ni table isprljali nismo. Bili smo zaokupljeni nekim drugim stvarima. I učiteljica je bila zabrinuta. Školom je kružila priča da su svi očevi, stričevi, ujaci otišli na ratište.

Jedva smo čekali da dođemo do Preše. Mi smo imali priče iz škole, a Preša iz grada i iz komšiluka.

Jurnuli smo u dvorište. Pojeli sve voće sa stola. Rakija na stolu i tri čaše…

Zovi, ne zovi. Preša se ne odaziva. Kuća zaključana.

Šta se ovo desi? Ovo nikako nije dobar znak.
Čim smo došli kućama pitali smo šta je s Prešom.

„Čuj, đe je Preša.Tamo đe su vam ćaće i stričevi i svi ostali. Samo dva- tri đeda ostala u čitavom komšiluku.“

Eto, đavo Prešu odnese na mostarsko ratište.
Navalili su neki teški dani. Sve teži od težega.
Jes’ da smo bili „mali“ ali smo nosili teret iste težine kao i ovi “ veliki“.

Došao bi Preša sa ratišta svako petnaest ili dvadeset dana.

Došli bismo i mi kod njega istog momenta.
Ne bi pričao puno. Divio bi se hrani, koju bi mu naše majke poslale i zahvaljivao se .

„Ja vam ništa fino pričati nemam. Danu, pričajte vi. Kako vam je u školi? Je li vam ta učiteljica imalo sebi došla? Preši li sad sa jedinicama?

Mi bismo jedva dočekali da krenemo sa žalbama. Uglavnom, na kraju priče sve bi se svelo na to da smo mi anđeli, a učiteljica crni đavo.

Preša bi opet otišao na ratište, a mi bismo svaki dan virili u dvorište i provjeravali da nije kojim slučajem došao.

Ovi stariji bi rekli : „Neće Preša još, ne treba vam gledati.“

Bila je srijeda. A, trebao je doći u petak.

Ali, ipak ovaj… i zadnji put… došao je u srijedu.

Kapija je bila otvorena. Dvorište je bilo puno naroda. Kada nas ugledaše majke i babe, narediše nam da idemo kućama i zaprijetiše da ne galamimo, da ne izlazimo iz kuće i da ne „palimo“ televizor.

K’o da nam je to padalo na pamet. K’o da je nama do galame bilo.

Sljedećeg dana nismo htjeli ići u školu. Nije nam bila preša.

Tri vojna „dajca“ su se parkirala na veliku livadu Prešinu. Kolona vojnika se poredala od drijena pa dolje prema putu. Iako nam je bilo zaprijećeno da ne izlazimo iz kuće, ipak smo izašli. Svi…

Prikrili smo se iza žive ograde. Bili smo „mali“ pa ne bi bilo baš u redu, a ne bi nam ni dozvolili da stojimo negdje u prvim redovima.

A, trebali smo…

Svi smo imali po jedan tulipan. Crveni ili žuti. Ubrali smo ih u dvorištu Prešinom.

Prošle godine smo tulipane iz tog istog dvorišta nosili na čas Poznavanja prirode, kako bi nam učiteljica lakše objasnila glavne dijelove cvijeta.

Duga kolona vojnika je ćutala i plakala. Samo je jedan od njih pričao… pričao o Preši.

„Vikao sam bjež’te ljudi, padaju granate k’o kiša. A Preša kaže: POLAKO. ĐAVO PREŠU ODNIO!

Nasmijao sam se iz sveg glasa, a za minut – dva zakukao…“

Ispričao je vojnik mnogo toga o Preši…ali to ni pr’o usta, ni pr’o olovke prevaliti ne mogu.
Pop se izdvoji iz mase i zamoli komšiju Mihajla da se obrati ljudima.

Mihajlo je bio najveći vjernik u komšiluku. Baba je pričala da je sedamdesetih godina Mihajlo bio jedan od sedam ljudi, koji su prisustvovali Božićnoj i Vaskršnjoj liturgiji.

Ali, Mihajlu nisi smio reći „Dobar dan“ .

„Kakav Dobar dan. Bog se naziva kad pored čeljadeta naiđeš“.

Tako smo Mihajla pozdravljali sa „Pomoz Bog“ a, sve ostale sa „Dobar dan“.

Bio je potrešen. Ruke su mu drhtale. Iz džepa je izvadio list od računske sveske… Na njemu je pisalo nešto… i to hemijskom olovkom. Obična olovka bi se teško vidjela na ovakvoj vrsti papira.

„Bog mi je svjedok, a ne treba mi niko drugi… Ovaj list papira mi je dao pokojni Preša i na ovom listu piše da svu svoju imovinu ostavlja malom Milošu i njegovoj majci.“

Miloš je bio sa nama u redu. Plakao je… kao i mi… Kada je čuo za zadnju želju Prešinu počeo je još više da plače…kao i mi.

Živio je sam sa majkom i nije imao ni oca, ni “ krov nad glavom“.

Pričali su ljudi da je Preša kada je ostavio papir Mihajlu rekao:„ Kada odeš na ratište onda si jednom nogom u grobu. Prije ćeš u njega prebaciti i ovu drugu, no što češ iz njega izvaditi prvu.“

Veliko srce Prešino stavilo je pečat na list od računske sveske… priznatiji od svih katastarskih i sudskih pečata na svijetu.

I dan danas Miloš živi iza gvozdene kapije sa zvoncem… u kući prizemnoj, u dvorištu punom cvijeća i ukrasnog slovenačkog drveća…I drijen rađa, ama baš svake godine.

Sa jedne strane, kamenom popločane staze žuti, a sa druge crveni tulipani.

I danas prođem tom ulicom. Provirim preko kapije.

Mališani jedu voće za drvenim stolom. Srećni su. Rumeni i zdravi. Imaju oni i veći i ljepši sto, ali za drvenim je slađe…

I flaša rakije je uvijek na vidiku… i nekolike čaše.

I taman kad hoću da krenem dalje poviče neko

„Ajde, ajde..đavo prešu odnio!“

Ljilja Skočajić / Leutar.net

1 Komentar

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.