Vratimo nedelju

Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je cijelog dana tražio i nigdje nisam mogao da je nađem. Nekad je, sjećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bijela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove poslije kojih su svi drijemali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti.

Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smjelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lijenosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti poslije njega.

„Nedelja – dan bez budućnosti“, napisao je u jednoj svojoj pjesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najljepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.

Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hljeb, mlijeko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru.

Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto spriječilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala blijedu sliku u poređenju sa subotnjim obiljem.

Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo izvadili kifle namazane puterom, tvrdo kuvana jaja, kriške „Zdenka“ sira i crvene jabuke.

Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismo udarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana.

Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u cijelom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna.

„Nedelja – dan bez budućnosti.“ Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što prije smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.

Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.

Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka.

Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugdje rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast svijeta. (Nek propadne, nije šteta…)

Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao sam pored rijeke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim mladiće i djevojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slijegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumiju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima.

Lijepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smio da odugovlači koliko god želi.

Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored rijeke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.

Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspijevamo da je nađemo. Sakrila se negdje, uvrijeđena i zastrašena od mogućnosti da je neko natjera da promijeni ime. Naime, ako naziv nedelja potiče od reči „ne delati“, a svi se tog dana ponašaju kao da je u pitanju bilo koji dan i ne prestaju sa svojim djelatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobjegla. Otišla je negdje gdje se još uvijek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pjesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvijek isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pjesmu i slušaj je cijelog dana. Uživaj u sporosti. Kaži: „Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim.“

Da, krajnje je vrijeme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo vidjeti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom – onda kada je kasno za sve.

David Albahari (Tekst je napisan 2010. godine, a objavljen je u Politici)

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.