O korupciji (Ka jednoj ekologiji srca)

Svima dobro poznata narodna poslovica koja kaže da „para vrti gde burgija neće“ jeste, po svoj prilici, nažalost, istinita i tačna. To potvrđuje životno iskustvo u svim epohama.

Korupcija nije samo ekonomska patološka pojava koja umanjuje i onemogućava privredni razvoj. Ona je imanentna i ukorenjena u samoj ljudskoj prirodi, u čovekovom samoljublju, gordosti, egoizmu, pohlepi i strasti za posedovanjem. Ni jedno društvo, ni jedan stalež ili profesija, niti jedan kraj na zemlji nije imun na nju. Zato neki govore o „kulturi korupcije“, o njenoj tradiciji i njoj kao normalnoj pojavi, posebno ako to podrazumeva i takozvani VIP (Very Important Person) sistem, sistem veza i poznanstava, poklona i ustupaka. U izvesnoj meri svaki čovek je sklon da korumpira i da bude korumpiran, makar to bilo samo u jednom trenutku života, bilo svesno ili nesvesno.

Korupcija uništava i razara ne samo moralno, pravno i ekonomsko tkivo društva; ona atakuje na ravnopravnost ljudi, i na same temelje ljudskog dostojanstva. Putevi njenog delovanja su raznovrsni, savršeno povezani i umreženi, sofisticirani, maskirani prividnim dobrom, nevidljivi i najčešće nemerljivi i nedokazivi. Pa ipak, korupcija nije nužna pojava. Ona je u biti uvek izraz „čovekove slobodne odluke“. I u najgorem društvu i državi, dobar i plemenit čovek može da čini dobro (tj. neće da korumpira i da bude korumpiran). S druge strane, i u najboljem, loš čovek može da čini zlo (tj. da korumpira i da bude korumpiran).

Iako korupcija zavisi prvenstveno od nas samih, od našeg stila života i antropološkog usmerenja prema sebi i drugima, ipak njen nivo i brzina rasta u mnogome zavise i od spoljašnjeg, kulturnog, duhovnog i društvenog ambijenta gde se odvija život pojedinaca. Savremena diktatura moralnog relativizma, potrošačka ideologija progresa, nauka bez vrednosti, društvo bez vrednosti, ničim neobuzdana pohlepa za materijalnim dobrima i zgrtački karakter pogoduju širenju ove opake bolesti širom planete.

Korupcija se verovatno nikada ne može potpuno iskoreniti. Njen potpuni nedostatak podrazumevao bi promenu same ljudske prirode. Ali to ne znači da ne treba činiti sve da se ona svede na najmanju moguću meru.

Korupcija se ne može obuzdati samo institucionalno i zakonima, ma koliko oni bili dobri i efikasni. Zato izlaz treba tražiti u formiranju zdravog antikorupcijskog javnog mnjenja i u jednom permanentnom obrazovanju i vaspitanju za vrednosti, jer samo integralne moralne ličnosti, izrasle u svetu vrednosti i na temelju vrednosti, mogu uspešno da se bore protiv korupcije. Antikorupcijskoj borbi mora da prethodi, ili da sa njom sapostoji, borba za ekologiju ljudskog srca i jedno neprestano kretanje pojedinaca i društava prema civilizaciji ljubavi, za kojom svet vapije.

Tamo gde je dostojanstvo ljudske ličnosti najveća vrednost, gde postoji svest o opštem dobru, gde egzistira uzajamna solidarnost, odgovornost i ljubav, tamo je korupcija osuđena na neuspeh. Bez promene i pročišćenja, bez katarze našeg uma i srca, bez borbe za ekologiju duše, borba protiv korupcije ne može da da željene rezultate. Što je gore, tada antikorupcija može da bude gora od korupcije. Tada borba protiv korupcije liči na ono kada lopovi viču: „Držite lopova!“; ili kada se progonitelji ljudi zalažu za poštovanje i zaštitu ljudskih prava.

Izvor: Radovan Bigović, Crkva u savremenom svetu, Beograd: HKC – Službeni glasnik, 2010, 87–89.

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.