Glumica Ljiljana Blagojević bila je gost ovogodišnjeg 5. Festivala mediteranskog i evropskog filma u Trebinju, gdje joj je uručena i nagrada za izuzetan doprinos evro-mediteranskoj kinematografiji.
Za divu ovjenčanu brojnim glumačkim priznanjima – i ovo trebinjsko ima svoju vrijednost. Nagrada, kaže, usrećuje svakog kao znak – mladima da su dobrodošli, a zrelijim – da nisu otpisani, a posebno kad stiže iz grada u koji rado dolazi i čijoj se ljepoti uvijek divi.
Našla je vremena i za razgovor za Radio Trebinje, iako je zbog festivala prekinula zasluženi odmor. Na uručenje „Zlatnog platana“ stigla je sa Luštice na hercegnovskoj rivijeri, gdje joj, kako kaže, uživanje ovog ljeta – pomalo kvare požari.
– Tamon toliko da vam pomognu da shvatite koliko smo mali i kako se bavimo budalastim stvarima, dok nam priroda jednom ne kaže – stanite malo!
Šta uopšte znače priznanja nekome koji je ostavio tako upečatljiv trag u našoj kinematografiji?
– Ništa u životu ne sme da se podrazumeva, sve treba da se neguje. Kao što se neguje prijateljstvo, ljubav ili cveće. Tako moraju da vas neguju i kao čoveka i kao glumca. Posebno što je glumac u ovoj tranziciji, velikim lomovima i raspadima – možda i najranjivije biće. Sve što pripada budžetima ustanova, poput kulture, prosvete, zdravstva… je najranjivije, a posebno jezik i kultura kao sveduhovna vertikala jednog naroda.
Kakva je vaša ocjena današnje glumačke scene u Srbiji i na jugoslovenskim prostorima?
– Narečitija bi bila ona poslovica – mala bara puno krokodila. Ima jako puno glumaca i škola koje pripremaju decu za ovaj posao, vrlo neizvestan i stresan, ali je prostor mali, mala kinematografija. Zato je mladim glumcima danas mnogo teže nego što je bilo nama. Bilo je veće tržište, imali smo više šansi. Odlazili smo iz Beograda u Zagreb, iz Zagreba u Sarajevo, da bi snimali filmove. A danas su ti odlasci isključivo i samo zato da bi se povezale dvije kinemografije i negde „napabirčio“ neki novac iz dva budžeta, a ne zato što reditelj želi baš ta mesta i tog glumca. Subkultura nađe svoj put, a kulturi je teško. Zato treba vremena, a ljudi su danas nestrpljivi.
Od mnogih filmskih i uloga u pozorištu – koja vam je najbliža, „najstvarnija“?
– Postoje uloge koje su me učinile srećnom, kao što je Rabija iz filma „Nož“. To je neko sabrano moje iskustvo iz detinjstva. To nije bila gluma, to je bilo moje životno iskustvo, odrastanje uz neke ljude koji su takvi, koji se iz želje da ne izgube ono što vole – pretvore u nešto drugo. Da biste napravili dobru ulogu, morate da je razumete i da je branite u svim njenim minusima i plusevima. Sigurno je među omiljenim i Vidosava u Velikoj drami. Često su to jake, stamene žene sa ovih prostora. Priznajem da jako volim domaću dramu, domaće pisce. Mislim da imamo jako kvalitetne ljude koji pišu, ali je naš jezik mali – nažalost, ne možemo s njim daleko stići u svet.
Ima li novih uloga? Poznato je da ne prihvatate sve ponuđeno. Zašto?
– Karijera se pravi na odbijenim, a ne na odigranim ulogama. Mnogo više sam odbila uloga, nego odigrala i vreme je pokazalo da nisam pogrešila i da me intuicija nije izdala. Imala sam neke ponude i sad za septembar i oktobaru, ali sam odbila. Novca svakome treba, ali ne vidim potrebu da radim nešto što će mi zadavati gorčinu. Ne vredi, gde nije potrebno, da se nalazi moje ime i da ja dajem validnost nekom projektu. Nasnimala sam se i naigrala. Ono što mi pripada to će me naći, a ono što mi ne pripada na tome ću se zahvaliti.
Je li bilo uloga od kojih se i sada „crvenite“?
– Čuvala sam se da se ne stidim, naročito na filmu, zato sam i odbijala uloge. Nije to stid da li ćeš se negde skinuti ili ne, nego da li ćeš uraditi nešto što se kosi sa tobom, tvojim principima životnim, da uradiš kompromis sa svojom dušom i bićem. Naravno da grešimo, svi smo imali trenutke kada se crvenimo, ali o tome ne razmišljam. Time bi propustila vreme koje živim. Nesvesne greške se praštaju. Veliki sveci su postali sveci kad su doživeli pokajanje, a ne zato što su bili čisti kao beli papir.
„Velika drama“ ne silazi sa scene Narodnog pozorišta. Znači li to da se pronalazimo stoprocentno u njoj?
– Pa da, ona govori o tome zašto nam se danas događa ovo i zašto smo tu gde jesmo. Prosto se vidi šta su posledice naših velikih strasti jednog vremena. To je, možda, jedna od poslednjih predstava koja vas emotivno duboko uznemiri i pokrene. Ključ njenog trajanja je što pokazuje da nije baš sve biznis i novac – ima i nešto što se zove duša, a što je u ovim vremenima zaboravljeno.
Ljudi doživljavaju, reaguju na ono što im poručuje umjetnost, ali nikako da se pokrenu?
– Ljudi su umorni, upali u apatiju – što je najgore za živo biće. A tek strah. „Bildovanje“ straha parališe čoveka, on postaje poslušnik, što ne vodi čovečanstvo napred. Pripalo nam je neko tužno vreme, ljudi misle samo o ovom trenutku, ne o sutra – i zadovolji su da imaju pun stomak i da ih niko ne dira. A bojim se da to nije rešenje.
Izvor: Radio Trebinje
Razgovarala: Dubravka Čolović
Be the first to comment